Постулати по којима Новак функционише, а то су „мир и љубав“, које му је усадио шпански инструктор тениса Пепе Имаз, Новаку су блиски и то га испуњава. Он жели да даје љубав другима и да други дају љубав њему. Али он за противнике има људе који функционишу по принципу данашњих начела политичке коректности, који не искачу из тог шаблона ни у једном тренутку
С Небојшом Вишковићем, једним од далеко најбољих ТВ коментатора тениских мечева на београдском Спорт клубу, разговарамо о феномену невјеројатног успјеха Новака Ђоковића, о томе зашто је тенис врло захтјеван спорт и о томе како се постаје добар спортски новинар.
Прошлогодишње избацивање Новака Ђоковића с Аустралијан опена претворило је његову блиставу каријеру у неизмјерну патњу. Што мислите о том догађају?
Када се вратим у тај период, онда могу да кажем да је тај страшан случај у том тренутку јако изменио наше професионалне животе. Само сам ја морао тада да дајем сијасет интервјуа светским информативним кућама и то је заиста била глобална тема број један. Мислим да не постоји сличан пример у историји спорта да је неки спортиста из неспортских разлога толико пунио ступце разних медија. Ја умем да будем критичан према Новаку и не мислим да је добро све што он ради, али у том конкретном случају нисам могао да нађем никакав аргумент против њега. Просто је човек отишао тамо на позив људи који одлучују о свему, отприлике као када ти газда кафане каже „дођи и буди мој гост“. И онда ти тај газда који те је позвао ођедном каже „марш напоље“. С обзиром на то да Новака пратим још од његових првих тинејџерских дана, па га некако доживљавам и као своје дете, ја сам то тада у Аустралији осећао као да се догодило мени.
Ритам љубави и мржње
Што је било пресудно око тог Новаковог избацивања с турнира?
Када се подвуче црта, Новак је имао правду на својој страни: први судија га је ослободио одговорности набројивши све формалности које је Новак испоштовао да би дошао на турнир. Пресудна је заправо била једна бизарна ситуација. Ништа се од свега не би десило да Новак у авиону за Аустралију није послао ону своју несрећну фотографију на Инстаграму отприлике као: „Хеј људи, ево ме, долазим.“ Јер, друштвене мреже су експлодирале у тренутку када је Аустралија због короне бар годину дана, уз строге мере, била затворена „а ето он, који није вакцинисан, весело долази међу нас који смо били закључани и дуго смо патили“. Они који воде бригу о Новаковом имиџу морали су да знају да су данас друштвене мреже постале интегрални део наших живота, да то више није шала него опасна ствар и да мора јако да се пази, нарочито он, шта ће и у којем тренутку рећи и објавити.
У финалу Вимблдона 2019. године сви су навијали за Федерера, али када је Новак освојио тај турнир, сви су Новаку аплаудирали. Како разумијете тај ритам љубави и мржње према Ђоковићу?
То је и највећа мистерија Новакове каријере. Зашто он има такав статус који има!? Зашто га воле и мрзе!? Први разлог је пре свега тренутак када се Новак појавио и када је тениска планета већ била подељена на два дела: за Надала и за Федерера. Појавио се трећи човек који долази, да не занемаримо његово национално порекло, из дела света који просто, да се не лажемо, није популаран, ма колико нас то болело. У таквој ситуацију, банално речено, Новак је упао на журку на којој су ова двојица већ покупили најлепше девојке и онда је дошао он и преотео их од њих. Спортски речено, од када се појавио, Новак доминира. Надал и Федерер су пре Новака већ освојили многе титуле, а када се Новак појавио, он је преузео практички све.
На што мислите када кажете да Новак није у свему у праву у ономе што чини?
Па рецимо, то је та његова претерана жеља да се допадне свима. Он не воли да буде невољен, што је у крајњој линији нормална људска особина, али и то треба да има неке границе. Постулати по којима он функционише, а то су „мир и љубав“, које му је усадио шпански инструктор тениса Пепе Имаз, Новаку су блиски и то га испуњава. Он жели да даје љубав другима и да други дају љубав њему, али то је понекад вештачки и агресивно и он помало нетактично покушава да дође до те љубави. Са друге стране, он за противнике има људе који функционишу по принципу данашњих начела политичке коректности, који не искачу из тог шаблона ни у једном тренутку, што је у доброј мери дело људи који воде њихове каријере и који знају како ти тенисери треба да се поставе. Ти тенисери се не замерају ни на који начин широким масама, што је често лажно и извештачено, али живимо у време када то пали. И као што је сам Новак рекао: „Слобода говора је илузија и ако размишљаш својом главом и ако то што мислиш није у општеприхваћеном наративу, ти ћеш бити изопштен и бићеш обележен као злочинац.“
Чини се да у данашњем времену друштвених мрежа које спомињете Новакове категорије љубави и мира нису на нарочитој цијени?
Истина је да Новак у себи има не само тзв. балканску нарав топлине и дружељубивости него и један животни поглед на свет. Он је у души пацифиста и покушава да идеју љубави и мира афирмише на разним нивоима. Његов глас се далеко чује и зато се толико бави хуманитарним радом и зато је његова фондација посвећена развоју деце толико успешна. До пре неког времена веровао сам да друштвене мреже могу да окупе људе око нечег доброг, да на пример спрече ратове, али сада се бојим да на њима, као што рекох, има пуно тога ружног. Што се тиче тениса, никада ми се није догодило, као на том финалу у Вимблдону, да домаћа публика толико навија за неког, за „не домаћег тенисера“, као тада за Федерера. Када је Федерер дошао до тих меч лопти, то је у гледалишту изазвало такву ерупцију одушевљења, као да је енглеска фудбалска репрезентација дала гол на Вемблију. Аплауз који је Новак добио од тог истог гледалишта када је победио био је комбинација поштовања од оних који га не воле и израз једне велике енглеске тениске традиције, која је наградила шампиона Вимблдона.
Тада сте рекли да Ђоковић „није с ове планете“, а сада смо виђели, годину дана након те психолошке катастрофе у Аустралији, да се он поново вратио и освојио Аустралијан опен. Од којег материјала је сачињена Ђоковићева ментална снага?
Искрено, ја не верујем да је икада постојао спортиста који има такву менталну снагу као што ју има Новак Ђоковић. То што он издржава често је „борба против целог света“, као и начин како да у тој борби победи, јесте нешто што не могу потпуно да разумем. Он је напросто у стању да из сваке ситуације на терену изађе као победник. У животу вам треба времена да сагледате ситуацију и да чекате своју прилику, а Новак је на терену присиљен да брзо мисли и да у тренутку прави радикалне потезе. Како он то ради – то је тајна. Осим тога, ми многе ствари ни не знамо које се њему дешаву, без обзира на то што је он стално под светлом рефлектора и што се сваки његов корак непрестано прати. Новак је човек као и сви ми и можда све о њему и не треба да знамо.
Најсуровији спорт
Колико је тенис захтјеван спорт?
Тенис је један од спортова у којем постоји драстична разлика између доживљаја ако га гледате у ТВ преносу или ако га гледате уживо. Генерално, тенис је вероватно најсуровији спорт на свету. Само првих сто тенисера на свету може да каже да може добро да живи од тениса. Наравно, они на врху зарађују јако пуно, али ако сте испод стотог места, ту већ почиње озбиљна егзистенцијална драма. Нема новца, ниси у главном ждребу турнира, мораш да играш квалификације и то је непрестана борба која у тенису значи да „једеш оно што убијеш“. Када идеш на турнир, идеш у лов и ако ништа не уловиш, ти си гладан. Ако си испод двестотог места на свету, ти животариш. Немаш новца ни за тренера, али ни за хотел, спаваш код пријатеља. Замислите колико је то оптерећење у старту, у приступу једном спорту. Као фудбалер имаш плату, имаш и премије и бонусе, ако си стварно добар, али бићеш плаћен и ако твој тим добије и ако изгуби. Кажите ми колико зарађује првих две хиљаде фудбалера на свету, па чак и у неким другим спортовима. У тенису ако изгубиш – довиђења. Тенис је врло компликован спорт у организационом, финансијском и логистичком смислу. Није питање само како да дођеш до полуфинала неког турнира, него како да дођеш до турнира уопште. Читаво детињство мора да се улаже у једног тенисера, уз скупу опрему и припреме и уз велике своте новца. Када један тенисер уопште дође до једног АТП турнира, он је у ствари већ победио, јер је успео да дође до онога за што се читав живот борио. Новак је својим успесима јако пуно направио да погура и мотивише младе тенисере да напредују, али са друге стране сада имате милионе родитеља који желе да им дете буде Новак Ђоковић, па улажу грдне паре у њихово играње тениса. Они не схватају да је Новак јединствен случај и да се такав највероватније више неће поновити ни код нас ни у свету.
Недавно сте рекли да би Новак у садашњој доби од 35 година побиједио оног Новака десет година млађег. Како то?
Новак јако добро обнавља своје тело, оно је сада на истом нивоу као што је било и раније и при том је оно напросто еволуирало и постало зрелије. Последњих пет–шест година он прилагођава игру свом телу, не троши снагу где не треба и зато сада његова игра делује технички савршено. Знате ону изреку у тенису: „Боже дај ми сервис и форхенд па да освојим Вимблдон“, и те две ствари данас Новак ради заиста одлично. Беретини је са та два ударца дошао до финала Вимблдона и да није било Новака, он би га освојио. Новак је на та два ударца много радио, а са Гораном Иванишевићем нарочито на сервису. За лаика су то невидљиве промене, али у тенису су то крупни заокрети.
Шта је лијепо, а шта је тешко у послу спортског коментатора?
Ви као новинар знате колико је та наша професија стресна и колико потпуно другачија слика о њој влада међу људима који мисле да је бити спортски новинар професија из снова. Са једне стране је заиста част и уживање тенис пратити на теренима, на лицу места, све те узбудљиве мечеве и велике играче, за што сам, за наше услове, солидно плаћен. Али, као што причамо како је тешко доћи у тенису до полуфинала великог турнира тако и у овој професији треба пропишати крв да бисте поштеним радом дошли до места коментатора на Вимблдону или другде. Сваки динар сам зарадио, пуно се дајући и много ствари жртвујући. Могу само да кажем да сам захвалан што након толико труда радим посао који волим.
Предајете у школи за спортске коментаторе у Београду. Што вам је важно да кажете вашим полазницима?
Оно што моје колеге и ја покушавамо да дамо нашим полазницима јесте неко наше искуство и знање о основама новинарства кроз које смо ми сами прошли. На крају тим младим људима дајемо шансу да уђу у коментаторску кабину и окушају се у живом спортском преносу. Та задња инстанца је одређени филтер за то ко од њих заиста може и зна да ради тај посао. Школа добро функционише, јер ти полазници могу из прве руке од новинара са искуством да чују како изгледа посао спортског коментатора, какву прилику моја генерација није имала. Што се мене тиче, ја од полазника тражим да проширују своје видике и молим их да читају, јер верујем да су мене књиге довеле до онога што ја у професионалном смислу данас јесам. Даље, тражим од њих, када дођу пред микрофон, да се не праве паметни, премда је природно да они желе да покажу све што знају, али за коментатора је пресудно важно, осим наравно доброг познавања спорта који коментарише, да има меру у свему што говори. У том смислу пред микрофон се не долази „са улице“, него је припрема за сваки пренос изузетно важна ствар. Ако ниси припремљен, гледаоци ће то сигурно осетити.
Гђе ће Новак Ђоковић бити за три године?
За три године мислим да ће Новак свакако и даље бити у тенису, али да ли ће га активно играти то не могу да тврдим. Оно што знам је да ће Новак следеће године на Олимпијским играма у Паризу сигурно покушати да освоји злато јер му то још недостаје. Што се тиче бројки, до тада очекујем да ће Новак освојити највише гренд слемова у историји и постати тај дуго очекивани ГОАТ, најбољи тенисер на свету икада, а после ће све зависити од његових мотива и жеље да даље игра. Након тог периода очекујем да се Новак неће „пензионисати“ него да ће остати на било који начин друштвено активан. Напросто, он чега год да се дохвати, жели да у томе буде успешан.
Бојан Муњин
Извор: П-Портал
