Пише: Небојша Поповић
Међу геополитичарима и стратезима одавно преовладава теза да је – „Балкан превише важан да би био препуштен Балканцима“. Ако то важи за домицилно становништво које је кроз вјекове често бивало инструментализовано од стране великих сила, то у очима западњака (читај Америка и ЕУ), такође важи и за Турску. Ова толико ноторна чињеница, изгледа да – тешко проналази пут до свијести људи у ЦГ.
Ових дана многи се ишчуђавају колико је извјештај Европске комисије позитиван за Црну Гору. У питању су толики „напретци“ и суперлативи на свим пољима, да су и власти у Подгорици поприлично неснађене како да се поставе у односу на тако цјелокупно нереалну причу. „Унијеће нас трупачке у ЕУ, иако не ваљамо ништа“ – један је од типичних коментара међу становништвом…
Наравно, ЕУ ако је и одлучила да прими Црну Гору у своју заједницу – она то не ради ни најмање због саме Црне Горе већ због геополитичких интереса Брисела. Познато је, наиме, да је све до 2019. године незванична политика Брисела била да нема проширења на Западни Балкан. Иако је на површини провејавала лицемјерна реторика о проширењу, сви су знали да је стварна политика ЕУ нешто друго.
Преокрет се дешава у моменту када су стварност и догађаји почели да претичу неодлучност Брисела, и када су ЕУ челници схватили да је на подручју Балкана доведена у питање и сама амбиција ЕУ да се у будућности наметне као један од центара геополитичке гравитације у свијету.
Упрошћено речено – у геополитици не постоји вакум сила. Ако Брисел нема довољно снаге да се намете као хегемон у свом дворишту, на Балкану, тај простор ће попунити друге силе: Русија, Кина, Турска, САД, или нека потпуно десета сила која за тај посао има елана, интереса и капацитета…
Зато је готово трагикомично када се дио црногорске јавности последњих дана ишчуђава на потпуно непостојање реакције из Брисела на недавно (неславно) насиље у Подгорици према грађанима турске националности. Односно, реакција је била повод да се Подгорица још једном подсјети да треба да уведе визе Турској – јер је то званична политика Европске уније. Дакле, господо, Брисел управо зато и прима Подгорицу по убрзаном поступку, и упркос свих правила и критеријума – а то је како би осигурао да се смањи и стави под контролу утицај Турске, Русије, Кине или неке треће стране на Западном Балкану, који је подручје у ком ЕУ дословце има императив ако жели да се потврди као велика сила.
Јер суштина нечије политике и намјера се најприје открива у појмовима, а кованица „Западни Балкан“ јесте по себи географски потпуно бесмислена, али не и политички. Просто, само име нам казује – Западни Балкан је „забран Запада“. А то значи да ако крилатица – „да Балкан припада балканским народима“ у пракси не пије воду, јер је „Балкан превише важан да би био препуштен Балканцима“, онда тешко да ће Европска унија која толико финансијских и материјалних ресурса троши не би ли из свог дворишта сузбила руски или кинески утицај, Балкан тако олако препустити неоосманлијским аспирацијама. Сва је прилика да би Црна Гора могла бити први еклатантан случај такве политике.
