Лето деведесттреће. Тек се вратио из рата. Плата десет марака.
Кирија сто.
Три месеца дугујем.
У униформи, са војничким чизмама, друге одеће немам.
Звони телефон код газдарице, неко ме тражи
Улази госпођа Кајсија, моја газдарица, сва успалахирена.
„Са Дедиња зову. Другарица Брана. Хитно је, каже.
„Друже Јеврићу, ви сте у рату много опроштајних говора написали. Имамо смртни случај. Сахрана је у три. Можете ли да дођете до једанаест да вам дамо податке? Цена није битна. Биће вам плаћено.“
„Долазим.“
„Будите тачни.“
Ко се деведесеттреће возио градским превозом знаће зашто сам каснио. Август.
У пола дванест ми врата виле отвара дама средњих година. У црнини. У црном неглижеу.
„Знате, нема инспирације без пића. Имате ли шта да се попије? Руке ми се тресу!“
„Имамо све врсте вискија а има и армањака.“
„Имате ли онај који је Тито пио?“
„Имамо, наравно.“
И флашу чиваса пред мене.
Очи су јој црвене од плача.
Данима сам пио „суботичку смрт“. Тако смо звали ракију коју су давали ратницима.
Кад сам надокнадио недостак алкохола у крви питам:
„А где ће бити сахрана?“
„У башти.“
Одвно сам престао свему да се чудим.
Пијем чивас и враћам се у форму.
„ А, покојник, где је?“
„Покојница! У салону на столу.“
И крене испред мене.
Са све флашом, у прљавим војничким чизмама које никад нико очистио није,
марширам за њом.
Чивас не пуштам из руке.
У салону, на столу, отворен бели дечји сандук, покојница покривена љиљанима и орхидејама.
Ноге су ми се одсекле.
„Да, то је моја најдража Лили, енглеска пудла. Дубока старост. Шеснаест година. Водила сам је на инфузију али залуд. Рекли су ми ако буде примала инфузију мучиће се шест месеци. Није се мучила.“
Легнем на диван. Са све чизмама.
Мртва пудлица на столу, ја са чизмама на дивану и флашом чиваса.
На ноћном ормарићу отворена, до пола прочитана, моја књига бајки „Осми патуљак“.
Ожалошћена у црном неглижеу снима камером.
„Ово мора да буде забележено.“
„А свештеник, кад долази?“
„Мој отац је био народни херој. Ми смо комунисти. Ју,пу,пу,да ми поп уђе у кућу.“
Кад сам изпразнио флашу, бацим се на посао.
Ускоро су стигли и гробари.
Лили смо сахранили између грмова ружа. Прво чаршаф цветног дезена, онда сандук, и гроб покривен цвећем.
Опростио сам се од ње стиховима. Написао сам целу поему од које су ми у сећању остале две строфе:
РЕКВИЈЕМ ЗА ЛИЛИ
Сузе ми лију а душа
цвили,
последње „збогом“ вољена Лили,
преболети је никада нећу,
не,немојте јој палити
свећу.
Свеће су знак
Сујеверја
Који верују у други
свет,
Знамо и ти и ја,
Верујем само у крака пет!“
Гробари су отишли а ми смо ушли у кућу да се почастимо за душу несрећне Лили.
Шта ћеш. Наживела се.
Прво сам добио коверту коју из пристојности нисам хтео да отварам.
Ожалошћена се опет пресвукла у неглиже. Велике су биле врућине а њој нико не долази.
Сузе су лиле низ лице а ја сам их брисао језиком.
Кренуо сам тек ујутру. Она је навикла да спава до подне. Паушално сам покупио и флашу чиваса.
Платио сам кирију газдарици Кајсији, купио десет бокса цигара и залимпао назад у Неџриће..
Извор: ИН4С
