Пише: Наталија Ђалетић
Покушај да као млади писац објавиш књигу у Црној Гори може се упоредити са покушајем да засадиш стабло у пустињи – иако имаш сјеме, земљу и вољу, недостаје ти вода, а сви који пролазе поред тебе убјеђују те да то што радиш нема никаквог смисла. У земљи која се воли дичити културом, али је истовремено систематски урушава, млад писац се већ на првом кораку суочава са зидом ћутања и невидљивости.
Информације о томе како да објавиш књигу су готово па државна тајна. Не постоји јавно доступно упутство – ни на сајту министарства, ни у неком културном водичу, ни у институцијама које би то морале знати. Не знаш коме да се обратиш, како да саставиш пријаву, шта је уопште „конкурс“ и да ли неко заиста чита те рукописе. Ако немаш „важне везе“ – а млади људи их, по природи ствари, немају – твоја књижевна судбина зависи од тога хоће ли те неко из сажаљења упутити на „правог човјека“.
Књижаре, које би требало бити дом књиге, углавном су дом празничних украса и роковника. Твоје мјесто на полици не постоји, јер ниси нико. Власници књижара неће ни отворити рукопис, име ти ништа не значи, а наслов ће им вјероватно звучати превише „алтернативно“.
Ако пишеш поезију, ниси вриједан помена. Поезија, кажу, не продаје се – као да је сврха књиге да буде украс, а не умјетнички израз.
А онда долази сљедеће понижење: и ако неким чудом твоја књига заврши у књижари, од тебе се очекује да сам платиш рекламу, полице, каталог… све. Као да ти држава поклања могућност да издаш књигу само под условом да је то твоје хоби-чудо довољно комерцијално за излог. И кад продаш примјерке – нико те не обавјештава да су се распродали. Никога није брига да допуни залихе. Јер ниси интересантан. Ниси важан.
Институције и установе културе? Оне функционишу по принципу политичке лојалности. Ако ти је презиме познато, ако си лојалан „правој“ страни, ако знаш „некога из комисије“ – можда и добијеш средства. Ако си, пак, само неко ко пише из потребе, из жеље да нешто каже, онда су твоје шансе као да тражиш стипендију у лутрији.
Критика? Ако постоји, она је или идеолошки затрована или потпуно глува за све што долази с маргине. Књижевни жири пише из ровова својих увјерења, а млади аутор који није на линији – или бар не познаје „линију“ – неће никада бити препознат као вриједан пажње.
Јер не пише „у складу са…“ нечим. А шта је то „нешто“, не знаш ни сам.
И најзад – школе. Тамо гдје би требало његовати љубав према књижевности, ђаци уче да је читање досада, а писање глупа обавеза. Наставници, заробљени програмима без душе и без стварне читалачке страсти, тешко могу да инспиришу нову генерацију.
А ако нема читалаца, коме млади писац уопште пише?
И тако пишеш.
У тишини.
Без упутства.
Без подршке.
Без публике.
Без признања.
Пишеш јер мораш.
И јер вјерујеш, можда наивно, да негдје ипак постоји неко коме ће твоје ријечи значити.
Али у Црној Гори – нико ти то не може потврдити.
Јер нико то не зна.
И никога, нажалост, није брига.
Извор: Омладина!
