Oни нису напустили своје крајеве и свој народ ни када је било најтеже. Држава је нестала, а они су остали. „Ви идите, ја нећу“, то је фактички рекао сваки од њих. Чудесне речи пројавиће се, 1999, код несветих а светих на Косову
Пише: Немања Девић
Не може човек у ове дане да не обрати пажњу на хајку која већ недељама траје против патријарха српског и његове мисије… и којекакве коментаре везане за одлуке које долазе из Патријаршије. Изгледа да је последњим говорима и поступцима ударио у само осиње гнездо Друге Србије и начео суштину њиховог Вјерују.
Неповерење, иронија, јед, па чак и нека врста презира, који се попут некакве токсичне реке интензивно шире Београдом последњих година, сада се усмеравају и према наследнику трона Светог Саве, последњем који се жилаво бори да међу нама завлада мир и јединство (на чије позивање врло често реагујемо као на клетву, као демон попрскан богојављенском водицом).
У исто време, задесило се да читам и „Споменицу православних свештеника 1941-1945“, урађену, истина уз много мањкавости, али у готово немогућим околностима усред комунистичке Југославије, 1960. године. И налазим на избледела или чак потпуно заборављена имена.
Дуг списак мученика
Илија Ајдуковић био је свештеник у Средњој Гори у Лици, носилац ордена Светог Саве и истовремено бански већник. Усташе су га у јуну 1941. после два дана мучења (мислим да ни најболеснија машта не може да замисли шта је све стало у та два дана) убиле крај Вагана…
Ђорђе Богић (данас празнован као новомученик Ђорђе Нашички), свештеник у Нашицама у Славонији, кога су усташе исто тако у јуну 1941. везале за једно дрво, па га уз ужасно пировање које је трајало сатима ритуално искасапили…
Методије Брадић, јеромонах у Ораховици, па касније у Подравском Дреновцу, местима недалеко од родног места блаженопочившег патријарха Павла, који је имао 75 година када су га ти исти злочинци, као да су инквизитори, спалили на ломачи…
Љубомир Влачић, некадашњи архијерејски заменик у Сарајеву, члан Црквеног суда и писац црквене историје, врло активан у јавном животу; није убијен маљем ни ножем, али је у 80. години подлегао свој тортури коју је прошао у логору у Цапрагу…
Јефта Вујовић, члан Црквеног суда и архијерејски заменик у Мостару, у јуну 1941. је „после страховитог мучења жив бачен у јаму код села Служња“…
Петар Галогажа, прота и архијерејски намесник из Петриње, пре тога и народни посланик, полиглота, који је, заостао у „крвавом маршу“, убијен у Јарку (Срем) септембра 1941…
Владимир Дујић, стари архијерејски намесник из Српских Моравица, такође угледан национални радник и носилац ордена Светог Саве, на Светог Анту 1941, поглавников имендан, одведен је у злогласни (први концентрациони) логор Даница и тамо претучен тако да су му разбијене наочаре на лицу и стакло било сабијено у очи, али „ни гласа од себе није пустио, већ се држао као херој човек“, упркос тортури која се наставила све до његове смрти у јами на Велебиту…
Лазар Живадиновић, секретар Црквеног суда у Загребу, са још десетинама свештеника и духовника поделио је судбину проте Дујића у јамама на Велебиту, које и данас, неадекватно обележене и истражене, зјапе и увлаче погледе у себе…
Никола Загорац, свештеник у Личком Петровом селу, на међи Босне и Хрватске. Усташе су га попеле на врх звоника, па га одатле бацили на земљу – и пошто су га полумртвог проболи бајонетом, запевали „неста крста са три прста“. Жена и двоје мале деце завршили су му у Јасеновцу…
Славко Зјалић из Пакленице код Новске, јуна 1941. Убијен је и бачен у Саву (касније извађен и идентификован тако што је код њега нађена цедуља о крштењу једног детета). За њега су и саме усташе говориле: „Виђе ли ти попа, ни да јаукне кад су га резали“…
Емилијан Јосифовић, парох у Опатовцу крај Вуковара. Њега су одмах по проглашењу НДХ у више наврата злостављали, толико да је душевно оболео, али га и таквог нису оставили на миру – но су га задавили и бацили у бунар…
Василије Ковачина, млади парох у Метковићу у Далмацији, није имао ни 30 година када су га секли и убили у аутобусу недалеко од Завале. Његову судбину је касније искористио Зафрановић за једну од сцена у „Окупацији у 26 слика“…
Рафаило Момчиловић, игуман Шишатовца у Срему, имао је скоро 70 година када је подвргнут мучењу. Иначе се радило о једном од најобразованијих људи у читавој околини у којој је рођен (пореклом је био из Дероња), који је завршио Богословију у Београду, а студије сликарства у Риму и Кијеву. Њега су усташе ухапсиле у августу 1941, и са братством манастира возом повеле у Славонску Пожегу. Успут су га тукли и почупали му скоро целу браду. Потом су их, кроз литију ужаса, спровели и кроз Пожегу. Док су их тукли, терали су их да певају „Свјати Боже“. Стари игуман Рафаило је пред том целодневном тортуром пао, а остали ухапшени свештеници, монаси и сељаци из разних крајева, натерани су да прелазе преко његовог тела и да га газе. Ко би се успротивио, био би одмах убијен. Тако је прота у мукама испустио душу…
Георгије Марјан, прота из Сења, чувеног Горског котара. Њега су усташе ухапсиле и одвеле у Госпић, и живог га спалили у августу 1941…
Коста Станишић, одликовани протојереј и намесник из Ливна, био је натеран да гледа најпре како све његове парохијане живе бацају у јаму, укључујући и његову жену и кћерку, да би тек на крају био заклан и за њима бачен и он…
Могу да се испишу и пренесу стотине оваквих прича. Што је најгоре, голгота свештеника није била окончана и завршетком рата 1945; њихов прогон настављен је и под комунизмом.
Погледајмо листу убијених од комуниста само у митрополији Црногорско-приморској, која је вишеструко дужа у односу на све окупаторе, и схватићемо колико је савремених проблема започело баш тада. Али, то није главна поента овог текста.
Читам „Споменицу“… и мислим. Сви побројани свештеномученици имају једну заједничку карактеристику: живели су у српским крајинама и крајиштима, први међу једнакима, и тако били први на удару 1941. године. Једнако као и они на Тиси и Дунаву, који су 1942. масовно бацани под лед, или преостали у Старој Србији, који су зверски убијани и потоњих година, попут мученика из Сувог Дола код Новог Пазара, који су 1943. убијени усред литургије.
Међу њима има могу да се пронађу разне вертикале, карактеристичне за српски етос. На пример, када Мара Стојадиновић, протина кћи из Чуруга, коју је потпуно недужну упуцао мађарски жандарм, изговори: „Још један метак, молим.“ И то понови још једном, док је трећим метком није дотукао. Не подсећа ли то на речи старца Вукашина из Клепаца: „Само ти дете ради свој посао“?
Друго што је свим побројаним пастирима заједничко: они нису напустили своје крајеве и свој народ ни када је било најтеже. Држава је нестала, а они су остали. Како је рекао за нас анонимни прота Павле Катанић из Бијељине, у смртној претњи у НДХ: „Остајем са својим стадом, па шта ми Бог да.“ И поделио је њихову судбину – и сам у мукама страдајући у јулу 1941. покрај Госпића. „Ви идите, ја нећу“, то је фактички рекао сваки од њих. Чудесне речи пројавиће се, 1999, код несветих а светих на Косову.
Али постоји још нешто што им је, већини, заједничко, а што се види из ове споменице.
Сви ти људи су стасити. Уредних брада, чисте и уређене косе. За оно време, они су раскошно одевени, привлаче пажњу и својом појавом, уз мантије, појасеве и крстове који данас прже наше секуларно свештенство које вришти кроз разне грађанске активисте. За сиромашно и непросвећено друштво Краљевине, они су заиста били и богати људи. Вероватно понеки од њих има ауто, други имају добре коње и ате.
И сви они за које се говори да су били „друштвено активни“ или „национални радници“, може се наслутити да су у свом времену (кључне године борбе за ослобођење и уједињење, а потом и деловање унутар обновљене Патријаршије) неминовно били у додиру, чак и некој врсти сарадње са режимом или пак владајућим странкама. Неки од њих заговарали су и сарадњу и слогу са Хрватима.
Да ли би епископ бањалучки Платон, такође мученик из НДХ који је данас канонизован, са светоназорима нашег времена, а уз контроверзе са финансијама које су му приписиване, могао да прође наше ситно вредносно решето? Или га тек мученичка смрт у нашим очима чини достојним и светим? Да ли је бар неко од запенушалих револуционара, ко се о ове свештеномученике огрешио за њиховог живота, умео да после рата смогне снаге и каже: погрешио сам? Ишчитао сам бројне (по)ратне мемоаре и нисам нашао никог таквог.
Но, о њих би постојало још само једно горе огрешење: да уз повике „недостојан“, други пут у свом веку, бацимо камен на наследнике њихових тронова и парохија.
Чини се, ипак, да лета Господњег 2023. нисмо далеко од тога.
Извор: РТ Балкан
