Двадесет година након мартовског насиља, Срба готово да нема у косовским градовима. У Приштини, престоници Косова, живи тек неколико стараца, две свештеничке породице при цркви Светог Николе и неколицина оних који раде по међунродним мисијама. Недавно је објављено да је умрла деведесетогодишња Лепосава Стојановић, жена која овај град није напуштала ни у најтежим временима за Србе у Приштини, па ни када је градска власт тражила да ослободи стан у насељу Павиљон Б ради рушења и изградње јавне гараже. Остала је у Приштини у изнајмљеном стану све до смрти. За некога ово не би била никаква вест – “умрла још једна старица”. Али за Србе на Косову јесте.
Једини урбани центар Срба на Косову је подељени град Косовска Митровица. Ни она није што је некад била. Иако се град није много променио, ситуација јесте. Северни део Косова, који се дуго опирао интеграцији у косовски систем, потписивањем Бриселског споразума из 2013. године постаје његов део. Све време трају политичке и безбедносне кризе. Убијен је Оливер Ивановић, некадашњи „чувар моста”, политичар за кога велики број Срба, Албанца и представника међународне заједнице верује да је имао снаге и такта да приближи два сукобљена народа. Политички притисци, излазак Срба из институција, незаконита експропријација земљишта те долазак косовских специјалаца и њихово опхођење према локалном становништву, хапшење и оптужбе за различита кривична дела, укључујући и она најтежа за ратни злочин. А онда се догоди и Бањска.
Заробљени и заборављени
Александар Рапајић из Косовске Митровице север Косова данас види као милитаризовану зону, напомињући да је последње две године изграђено више база за специјалне јединице косовске полиције. Ипак, појачано присуство полиције, каже, не значи и мање инцидената.
„Инциденти су свакодневни, али буквално свакодневни, неки се пријављују, неки не. Институције не постоје и не функционишу, општине не раде свој посао, полиција тренира строгоћу на локалном становништву, нема лекова, нема новца у банкама, забрањен је увоз робе из Србије. Све више људи се сели, све чешће се мали бизниси затварају, на све више локала се виде натписи `издаје се` и само је питање времена када ће натпис да се промени у `продаје се`. Људи су разочарани, бесни и осећају се незаштићено. Притисак само расте и питање је времена када ће да експлодира”, прича Александар Рапајић.
Описујући стање у којем се налазе косовски Срби, дугогодишњи политичар Момчило Трајковић наводи недостатак перспективе.
„Када би народ знао да ће сутра бити боље, они би остали. Овде би српски народ био јачи када би било искрености, када не би било симулирања борбе за Косово. У Београду је дошла власт која треба да заврши посао, да дефинише коначан статус, односно независност Косова. У том развлачењу, дробљењу лажима, удавио се овај народ. Он не верује. Он није моћан да се супротстави, али је моћан да се подигне и оде, не колективно, него тихо”, додаје Трајковић.
И Рапајић и Трајковић су Приштину напустили након ратних сукоба 1999. године, али су остали на Косову. Од те године, када је отишло 200.000 људи, исељавање Срба са Косова није престајало, а догађаји у марту 2004. године учинили су да се бројка повећа.
Косово Поље само у песмама
Још је тежа ситуација за Србе јужно од Ибра. Они који дуго нису били у Косову Пољу не би препознали ово некада мало приградско насеље крај Приштине. Прави град. Из оног времена остале су црква и железничка станица. Иако делује да се није променила, црква посвећена Светом Николи јесте измењена, нарочито након обнове од последица страдања у мартовском погрому 2004. године. Тога дана је наочиглед породице поливен бензином и запаљен Златибор Трајковић, а тешко повређен Трифун Стоиловић, док су остали српски становници из овог градића уз пратњу полиције евакуисани.
У Косову Пољу данас живи тридесетак Срба, углавном настањених у такозваном Машинском парку. Живот у албанском окружењу, без превелике слободе није баш привлачан, али овдашње Србе углавном задржава посао у институцијама Републике Србије, које су измештене по селима.
Мирјана Марковић је медицинска сестра у Дому здравља Косово Поље, који је након демолирања 17. марта те 2004. године пресељен најпре у приватну кућу у селу Угљаре да би након 13 година рада у неусловима медицински радници прешли у нову зграду, изграђену средствима из српског буџета.
„Седамнаестог марта затекла сам се у Косову Пољу заједно са тада малолетним дететом које је похађало трећи разред Основне школе `Аца Маровић`. Почело је негде око 12 сати када су пуцали на ауто мога колеге који је, на сву срећу, избегао смрт. Мајка ми је живела код железничке станице, а дете и ја у насељу Машински парк. Ми смо у то време били код куће када ми је јављено да је албанска маса кренула на школу и на дом здравља, у којем иначе радим. Настали су општа паника и страх, не за мене, већ за живот мог детета. Тада сам, не размишљајући, села у ауто, пробила се кроз масу и одвезла дете у село Угљаре на сигурно, а ја сам се након тога упутила ка дому здравља, где су биле моје колеге. Извукли смо преостале пацијенте који су били непокретни”, прича Мира за НИН.
Дом здравља Косово Поље је убрзо запаљен и уништен, присећа се она.
„Све то је трајало сат времена. Косовска полиција пустила је разјарену масу која је претходно запалила школу, а након тога демолирала и дом здравља. У делу Косова Поља где је живела моја мајка било је мирно до вечерњих сати, а онда је све људе из зграде евакуисала полиција. Почело је демолирање станова, покрали су све што су могли. Тек 18. и 19. марта смо сазнали коначан биланс жртава. Хвала богу да смо преживели. И дан данас када дође тај 17. март, врати се и тај осећај горчине и страха да смо тада могли да изгубимо животе”, каже Мирјана.
На питање како је данас, Мирјана одговара:
„Морам да кажем да немамо проблема с комшијама Албанцима, јер смо ваљда број који омогућава да општина Косово Поље функционише као мултиетничка средина”.
Међутим, додаје да су Срби из Косова Поља заборављени, не само од локалних институција, већ и од државе Србије.
Председник Србије Александар Вучић је Србе из Косова Поља помињао неколико пута. „Ми у Косову Пољу више немамо никога. Остало нам је само да певамо `Српска се труба чује`, али немамо ниједног Србина”, казао је председник у Скупштини Србије пре две године. Овакве поруке Вучића нису баш позитивно утицале на косовопољске Србе.
„Ми преостали Срби препуштени смо сами себи и након телевизијских репортажа, после Вучићевог говора, обећано нам је (од стране Канцеларије за КиМ) све и свашта, али од тога нема ништа. Живимо како умемо и знамо, сналазимо се како можемо. Ово са укидањем динара је велики ударац за нас који примамо плате и пензије из буџета Републике Србије. Ми млађи се сналазимо, али има пензионера који не могу до централне Србије, што због финансијске ситуације, што због старости и болести”, каже наша саговорница.
Суштина је – што мање Срба
Подсетимо, у насиљу које је почело у јутарњим часовима 17. марта 2004. година а које је трајало и наредног дана, убијено је деветоро Срба, једна Македонка и 13 Албанаца учесника у сукобима са припадницима Кфора који су покушали да заштите Србе. Протерано је више од 4.000 Срба, спаљено преко 900 кућа и 35 објеката Српске православне цркве. Због ових догађаја, ухапшене су 163 особе, али до данас није утврђена политичка позадина.
„Међународном фактору у том моменту био је потребан такав сценарио, такав догађај који би уздрмао српски народ који се на неки начин стабилизовао и пристао да опстаје у тој несрећи. Онда им је то било мало па је требало још мало потпалити. То је порука онима који је требало да се врате. То је вишеструка порука и након тога је, у ствари, запечаћена наша судбина. Ми који смо овде у катастрофи одлазимо, а они који је требало да се врате одустали су од тога, а то је кључно питање за решење српског питања на Косову. Оставимо статусно питање. Читаво време до данашањег дана. Данашња Куртијева политика говори да је суштина да овде буде што мање Срба, а догађаји 17. марта 2004. године су одиграли за то”, каже Момчило Трајковић.
„Мартовски погром“, узроци и последице: Од паљења до куповине кућа
Након што је 17. марта 2004. Јавни сервис (Радио-телевизија Косово) објавио нетачну вест да су Срби одговорни за утапање тројице албанских дечака из села Чабра у реци Ибар, покренула се лавина насиља Албанаца усмерена ка грађанима српске националности широм Косова.
Започело је у Косовској Митровици када је око 200 Албанаца из јужног дела Митровице покушало да пређе преко главног ибарског моста у северни део, настањен Србима. Убијени су Боривоје Боровић и Јана Тучев, а повређен је бугарски службеник у Унмику.
„У мој стан примили смо људе с централног Косова који су чекали превоз за Грачаницу, али нису могли да отпутују. Ситуација у стану је била ужасна, слушали смо вести о нападима и убиствима, вест из Призрена да је запаљена Богородица Љевишка… Кренули су да пристижу расељени из Свињара, евакуисао их је Кфор”, присећа се Александар Рапајић.
Насиље се проширило и на Чаглавицу, Косово Поље, Обилић, Гњилане, Призрен и читаву Метохију.
У Чаглавици, селу крај Приштине, тога јутра су се окупили средњошколци и наставници да изразе протест због рањавања младића Јовице Ивића. Док је трајао протест, окупљени, међу којима је и ауторка овог текста, чули су да је неколико хиљада Албанаца кренуло управо на Чаглавицу да се обрачуна са српским становништвом. Убрзо су се окупили и Срби у намери да виде шта се дешава и да се бране. Сукоби Албанаца с норвешким и шведским Кфором, паљење српских кућа, каменице и с једне и с друге стране, трајали су читав дан.
„Тужан је тај датум. Ја 17. март чак мерим са 1999. годином и доласком Кфора на Косово. Тада су они дошли због албанске жртве, мислећи да су они угрожени, а ми смо уз њихово присуство страдали и 2004. година ме је на то подсетила. Имали смо Кфор, заштиту без заштите. Немоћни. Посматрао сам како немоћни војници Кфора нису у стању да зауставе продор екстремиста.
Показало се да су сви ти војници били другоразредни, а да су Американци заправо прави и да су све решили”, присећа се Момчило Трајковић, у то време председник Српског покрета отпора.
Овај догађај, али и висока новчана понуда коју Албанци нуде мештанима за куповину њихових имања утицали су на трајно исељавање српског становништва Чаглавице. Село, некада чувено по добрим кафанама, бројало је 250 српских кућа, а сада их има нешто више од стотину. Красе га велелепне виле Албанаца, изграђене у бившим српским двориштима. Највећу пажњу изазива упадљива жута кућа у власништву Хашима Тачија, бившег косовског председника, тренутно настањеног у притвору у Хагу.
Остало још 100.000 Срба?
Колико Срба тренутно живи на Косову, нема тачних података, пошто попис становништва који је био предвиђен за 2021. годину још није спроведен. Званични Београд лицитира са бројком око 100.000. Догађаји из прошлости, попут оних из марта 2004. али и ови свежији, те недостатак перспективе, наводе људе да све више одлазе. Истраживања цивилног друштва показују да у наредних пет година своју будућност на Косову не виде млади од 18 до 29 година. Подаци из истраживања НВО Актив из Косовске Митровице говоре да сваки други испитаник од 30 до 45 година себе види на Косову у наредних пет година. Ово истраживање је спроведено у срединама у којима живе Срби.
„Шта ме држи овде? Па највише људи, пријатељи, родбина, колеге. Има и неке врсте ината и жеље да се опстане и остане овде. Ја сам 1999. морао да пређем из Приштине, у којој више није било могуће да се живи ако си Србин, у Косовску Митровицу. Тада сам био млад, нисам био ожењен и имао децу, и тада је било тешко променити место, људе, посао… Не бих волео да опет пролазим кроз све то”, каже Александар Рапајић.
Зорица Воргучић
Извор: НИН
