Пише: Мирољуб Стојановић
Ново остварење Педра Алмодовара Горки Божић функционише као потпуни конструкт. Реч је о церебралном, хладном и отуђеном филму. Режијска решења пре га чине стилском вежбом, него филмом иновативних помака.
Шта бисмо данас мислили о Педру Алмодовару да имамо у виду само филмове настале у двехиљадитим годинама? Не претерано ласкаво, свакако. Једанаест играних остварења, од филма Причај с њом (2002) до Горког Божића (2026), чине веома неконзистентан опус. Истина препознатљивог потписа, али изразите стилске неуједначености, некохерентности и иритантне репетитивности. Ако је у безмало идентичном временском интервалу (1980-1999) било посве јасно шта је то „алмодоваровски филм“, обриси његове поетике у овом миленијуму се замагљују, магија престаје да делује, Алмодовар губи на инвентивности и жестини, али и на провокацији. Подвргнута озбиљнијој критичкој ревизији, његова естетика би показала бројне пукотине. Потребно је много умешности да би се бранио сваки од ових филмова, ако се у већини њих уопште има шта бранити. Од филма Причај с њом, изузетак би за потписника био филм Суседна соба (2024), његово најбоље остварење у последњих двадесет година. И у часу када се очекивала Алмодоварова консолидација, он снима Горки Божић, још једно горко разочарање. Иако сам Алмодовар описује Горки Божић као дело у којем је био „најокрутнији према себи“, то још увек није аргумент њему у прилог.
Обриси његове поетике у овом миленијуму се замагљују, магија престаје да делује, Алмодовар губи на инвентивности и жестини, али и на провокацији.
У питању је филм нимало лак за праћење и одгонетање. Његова сложена структура тражи једну врсту повишене гледалачке пажње, има ли се у виду специфична аутореференцијалност, цитатност и формални поступак. Реални и фикционализовани ликови смењују се у овој аутофикцијској причи о стваралачкој блокади и прекорачењу етичког кодекса ствараоца. Две паралелне временске линије смештене су у 2004. и у 2025. годину. Филмски редитељ Раул Росети (Леонардо Сбараља) 2025. пише сценарио који смешта у 2004, када је доживео први напад панике којег се никад није ослободио. Јунакиња његовог сценарија је филмска редитељка Елса (изврсна Барбара Лени), која након два неуспешна играна филма ради у маркетингу. Елса је Раулов алтер его и Раул кроз њу пројектује не само своје стваралачке блокаде, већи чврсту намеру да се након петогодишњег неснимања врати свету играног филма. Велику подршку има у свом партнеру Сантију, али и у Моники (бриљира Аитана Санчез Жијон), својој асистенткињи с којом сарађује двадесет година. Кад у сценарио унесе сегмент о смрти сина Моникине пријатељице Елене, па још и Еленин покушај самоубиства, Моника га оптужи за бешчасност и напушта га згрожена.
Горки Божић од прве до последње сцене функционише као потпуни конструкт. Реч је о церебралном, хладном и отуђеном филму. Његова режијска решења пре га чине стилском вежбом него филмом аутентичних и иновативних помака. Неке од његових репетиција (хомосексуални моменат, редитељева опседнутост мајком, жене којима је потребна помоћ…), губе на ефектности и излишне су чак и као ауторски топос. То је филм без емоционалне снаге, што је парадокс с обзиром на то да му животна прича Елене (у сценарију Наталије) нуди више него солидне мелодрамске потенцијале. Можда је управо ово изневеравање мелодрамског и потпуно залажење на територију интелектуалног, а у завршници и дидактичког, учинило од Горког Божића прилично неопредељен филм. Иако га је Алмодовар у интервјуу за Indie Wire дефинисао као „трагичну комедију“, тешко је сложити се. Колико пута се у филму насмејемо? Ниједном! Алфонсо Ривера је у Cineuropi у праву када каже да је „овим филмом Алмодовар изгубио умеће да створи занимљив, свеж, узбудљив и, кључно, забаван филм.“ А то су, не заборавимо, све одреднице које суштински одређују Алмодоварову поетику.
Бојан Паповић: Дејвид Линч је Боба који је убио Лору Палмер први пут видео у Србији пре 60 година
Горком Божићу се, такође, може замерити и учестала употреба средње крупних планова, што ствара један вид визуелне монотоније. Не ради се овде о томе да његов директор фотографије Пау Естеве Бирба није на висини свог задатка, колико о томе да више не функционишу неки филмски сегменти попут Алмодоварових боја или сценографије схваћене као својеврсни катализатор (наративни, драмски, ритмички, стилски…). Такође, без обзира на покушај дистанце, Горки Божић је тип нарцистичког филма који нас лажно заводи. Таман када смо спремни да известан вид аутосарказма доживимо као аутентичну самокритику, схватимо да смо навучени на самодопадљивост. Ту најпре мислимо на дијалог Монике и Раула у којем му она пребацује да се понавља јер други пут узастопно даје простора мајци, што Раул не брани убедљивим разлозима. Понекад, дијалози Горког Божића не успевају да одмакну од баналности. Тако Бонифацио говори Елси кад она одбије његов предлог да је посети на Ланзароте док је с Наталијом: „Није требало ни да те зовем.“ А Моникин највећи распон увреда на Раулов рачун је да га назове алкохоличарем.
Горки Божић тражи од гледаоца да се определи између неугодности и искрености, чак и ако се испостави да искреност нипошто не амнестира редитеља Раула. Терет моралне одговорности се дели и када је стваралац неугодан и када је искрен. Није ли филмски редитељ ту да прекорачује границе, а ако јесте, није ли он већ у прекршају? Управо с тим Раул (Алмодовар) никако не може да се избори. Алмодовар је превише интелигентан редитељ да не би имао свест да правећи филм о сопственој стваралачкој кризи пројектованој кроз редитеља Раула, није Федерико Фелини из филма Осам и по. Уосталом, то је много боље урадио у филму Бол и слава (2019), где један други филмски редитељ, Салвадор Маљо (Антонио Бандерас), такође проживљава стваралачке муке. С тим се слаже и шпански филмски критичар и професор Мануел Ј. Ломбардо који је Горки Божић веома ниско оценио. Премда још нема бојазни да филмови о стваралачким кризама филмских редитеља постану Алмодоваров заштитни знак, треба свакако обратити пажњу на његов страх од нестварања „у професији која одумире“. Као мало ко, Педро Алмодовар је свестан да „репутација живог редитеља траје пет минута“.
Извор: Радар
