Пре 175 година Немачка је добила први модерни, демократски устав. Основни закон је усвојила Национална скупштина у Франкфурту на Мајни. Он је касније постао и узор за израду актуелног устава Немачке.
У немачким државама у тридесетих и четрдесетих година 19. века ври незадовољство. Пре свега, грађанство жели коначно демократију – али и једну јединствену немачку државу. Немачки савез је основан након победе над Наполеоном Бонапартом 1815. године, окупљајући низ мањих или већих монархија. Ширење демократско-слободарских покрета у то време су немилосрдно сузбијала два тешкаша на политичкој мапи – Аустрија и Пруска.
Но, након многих устанака, од марта 1848. године демократске снаге су успеле да остваре важан циљ. Избориле су се за успостављање либералних влада у појединим државама, односно спровођење избора за Националну скупштину која је требало да усвоји устав који би важио на целом подручју Немачког савеза.
„Били су шокирани, а велика већина немачких владара је пристала на уступке упркос својим политичким уверењима“, каже историчар из Хајделберга Франк Енгехаузен за ДЊ.
Парламент у цркви
И то се догодило пре тачно 175 година – 18. маја 1848. године. Чланови првог свенемачког парламента окупили су се у Франкфурту на Мајни, да би расправљали о уставу и формирању националне државе. Парламентарцима је требало доста простора, зато су се и окупили у Цркви светог Павла – у то време је она била највећа „дворана“ у граду.
Али, виђења група које су се окупиле у граду на Мајни се знатно разликују. Конзервативци бране привилегије појединих државица и њихових владара. Либерали заговарају савезну уставну монархију. А радикалније снаге се боре за парламентарну републику.
Историчар Тео Јунг са Универзитета у Халеу говори о „знатним идеолошким и регионалним раздвајањима“ у Националној скупштини, која „знатно отежавају јединствен наступ“.
Каталог основних права
Из данашње перспективе, један од светлих тренутака устава је и „Царски закон о основним правима немачког народа“. По први пут су тако у Немачкој законски дефинисана људска и грађанска права, укључујући слободу медија, слободу мишљења и слободу окупљања.
Чак се планира и укидање смртне казне, али се то стварно догађа тек стотинак година касније. Око пола године касније, у марту 1849, усвојен је Царски устав, којим је предвиђено формирање федералне немачке државе, којој би, изузев Аустрије, требало да припадају све државе Немачког савеза.
Државни поглавар би требало да буде „цар Немаца“. На основу устава усвојеног у Цркви светог Павла, велика моћ је била у његовим рукама. Али истовремено се суочавао с Рајхстагом, као представништвом народа, чији састав се бира на основу општег, директног и тајног бирачког права. Право гласа имају само мушкарци.
Монарх из Божје милости…
Но, Национална скупштина је направила рачун без крчмара! Пруски краљ Фридрих Вилхелм ИВ, кога су делегати већински хтели да именују за новог цара, одбацује закључке Скупштине. Он је уверен да је искључиво од Бога овлашћен да носи круну. О алтернативи се након његовог „не“ уопште не расправља, јер без Пруске, као велике силе, од свега ионако нема ништа.
Чинило се да су напори око устава и успостављања немачке унитарне државе практично пропали. Реакционарне снаге јачају, а подршка демократама међу становништвом опада.
Енгехаузен сматра да је за тај неуспех одговорна „погрешна стратегија већине у Националној скупштини“. И додаје да утицајни либерали „нису желели немачку републику, већ националну државу засновану на монархистичком уређењу, те су прећутно полазили од тога да ће је владари појединих држава на крају подржати“. А кад се то ипак није догодило, „либерали практично нису имали алтернативну стратегију за остварење својих циљева“. У мају 1849. франкфуртски парламент се сам распушта. Неколико месеци је постојао парцијални парламент у Штутгарту, а на крају је у лето 1849. војно угушен и последњи револуционарни отпор. Либерални и демократски покрет из 1848/49. за слободну и јединствену Немачку, који је почео рад праћен великим надама, практично је пропао.
Предложак за Основни закон
Али, тај покрет је ипак имао дугорочне последице за Немачку. Када се радило на изради Вајмарског устава 1919, узор је био управо франкфуртски каталог основних права. А очеви и мајке Основног закона Савезне Републике Немачке су, тачно сто година касније, цитирали одломке из франкфуртског Царског устава.
Историчар Тео Јунг сматра: „Устав из Цркве светог Павла није посебно значајан само због тога што је то први свенемачки устав. Веома много његових конкретних одредби је 1949. скоро у непромењеном облику преузето у Основни закон.“
А Франк Енгехаузен закључује: „Уставни поредак који имамо данас, растао је током многих деценија, а пресудна полазна тачка на путу ка демократској правној држави треба да се тражи у годинама 1848/49, односно у деловању Националне скупштине.“
Кристоф Хаселбах
Извор: DW
