Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Знам да је по многим параметрима можда претјерано или преурањено, коначно ситуације у државама су неупоредиве ( Србија у првим годинама 21. вијека и Црна Гора сада), али Милојко Спајић је суштински преузео модел владања (управе државом) који је промовисао др Зоран Ђинђић. На здравље се рекло, и на дуги вијек г. Спајићу, али ништа Црној Гори ових дана није потребније од става премијера: забоље ме …. за идентитетска питања!
Па добро, не баш тим ријечима али ево овако:
„Нека качи свак своју заставу коју хоће. Државна је обавезна. Поред ње нека иде било која. Честитам сва постављања свима. Фокусиран сам на изградњу ауто-пута“.
Ђинђић није баш био неки клерикалац, али је Цркви дао и паре за Храм и увео вјеронауку. Био је широке руке према свим етничким и мањинским групама. Али у центру пажње су му ипак били економски и привредни раст Србије.
Преведено на универзални језик: играјте се са својим идентитетским играчкама. Симболи државе нијесу угрожени. Ја правим живот бољим и подносљивијим. Нека пукну нео-комите и ново-четници од муке. Оним правим комитама и четницима – поклон њиховим сјенима. Ми морамо напријед!
До читања у сљедећем броју…
