Борд директора ММФ-а је 20. децембра одобрио нови аранжман са Србијом. Србија би, у склопу њега, могла да повуче 290% своје уплаћене квоте. Према изјавама наших званичника, овај аранжман је важан за финансирање буџетског дефицита током наредне године. За ово ће се користити доспеле транше ових средстава током 2023, али се зато доступна средства за 2024. неће повлачити и трошити. Међутим, повлачење кредита није једина ствар која се налази у овом аранжману. Чега ту још има?
Велико поскупљење струје и гаса
Енергетика је најважнији део новог аранжмана. ММФ највише интересују фискални резултати – да јавне финансије буду здраве, што би значило да дефицити буду ниски и да јавни дуг не расте. Али то баш није могуће онда када се Србија налази у сред енергетске кризе коју је само погоршала вишегодишњим лошем управљањем ЕПС-ом. Због тога што не можемо да генеришемо довољно електричне енергије да задовољимо домаћу потрошњу, морамо да увозимо велике количине струје и то по високим ценама. Ово се дешава усред зиме када је струја иначе скупља и током енергетске кризе у Европи због проблема у снабдевању гасом који су последица лоших политичких односа ЕУ и Русије због рата у Украјини.
Током ове године Србијагас је добио средства из буџета у износи од преко 1 милијарде евра у виду субвенција, као и 200 милиона евра гаранција за кредите које ће по свему судећи морати да врати државни буџет. ЕПС је такође добио велика средства из буџета, у износу од 630 милиона евра, што значи да је за енергетику током ове године морали да се издвоји 1,83 милијарди евра.
Пошто је цена брзе пруге од Београда до Суботице процењена на око 2 милијарде евра, испада да смо целу једну такву пругу ’’појели’’ услед партијског управљања енергетским предузећима. Вероватно и главни циљ аранжмана јесте уклањање овог терета енергетских предузећа по јавне финансије. То ће се урадити помоћу две ствари. Прва јесте промена менаџмента ЕПС-а који би требало да води професионално руководство уместо партијског, а друга ствар је повећање цене енергената, гаса и струје, првенствено за домаћинства.
Што се тиче струје, иако је њена цена недавно повећана, предвиђено је да она порасте за најмање 8% у јануару, као и за додатних најмање 8% у мају наредне 2023. године, као и поново у новембру 2023. и мају 2024. На пољу гаса, исто је предвиђен раст цена за најмање 11% у јануару, и за додатних најмање 10% у мају 2023, те новембру 2023, и мају 2024.
Држава треба да ЕПС региструје као акционарско друштво уместо јавног предузећа, усвоји средњорочни инвестициони план за наредних 2-5 година у сектору енергетике и да усвоји план реструктурирања ЕПС-а. Циљ ових повећања цена јесте да се Србијагас и ЕПС скину са буџета, и да могу да од сопствених прихода финансирају своје обавезе – програмом се очекује да се за ЕПС то постигне током половине 2023. а за Србијагас крајем 2024.
Све остало: реформа јавне администрације, јавних финансија, приватизације
Изван енергетике, аранжман је прилично блед. Нема великих реформи ни потеза. Треба проширити обухват запослених у јавној управи новим централним електронским регистром, који треба да обухвата око 450.000 запослених, што би практично били сви запослени у државној служби осим војске, полиције, служби безбедности и факултета. Ту су и мање секторске реформе у области управљања јавним финансијама, као што је управљања акционог плана за средњорочно финансирање. Можда најважнија ствар била би усвајање нове регулативе везане за управљање јавним предузећима: њоме би се тачно поставили задаци и циљеви овим компанијама, са јасним метрикама постизања жељених резултата, и направио би се јасан оквир за њихово пословање. ово би омогућило и да се нека од њих другачије устроје и реформишу, барем на папиру.
Да би се задржао низак дефицит, држава је обећала да неће више никоме од државних предузећа издавати гаранције на кредите, осим ЕПС-у и Србијагасу. За ЕПС су већ предвиђене гаранције од 600 милиона евра, чија отплата ће исто вероватно у будућности пасти на буџет. Наставиће се са реформом Пореске управе, где ће се акценат ставити на систем електронских фактура, нове електронске сервисе и почетак пореске ревизије појединаца са високим приходима и вредношћу имовине путем нове јединице у оквиру Пореске управе која је недавно основана.
Што се тиче предузећа намењених за приватизацију, децидно се обећава приватизација Петрохемије до краја ове године, као и да ће се наставити потрага за стратешким партнером за Ласту. Поред тога, обећава се да МСК из Кикинде неће да започиње са радом. МСК је иначе највећи потрошач гаса у земљи, а са високом ценом гаса као што је она сада, правиће веће губитке него ако не буде радило, што доста говори о будућности овог предузећа. Такође наводи се да ће се наставити са процесом затварања старих рудника из Ресавице и да ће се тамо спровести програм оптимизације запослености (читај: отпуштање дела вишка запослених пошто ни ово предузеће не може да приходује довољно ни за исплату зарада па зависи од државних субвенција).
Даље, обећава се да ће се престати са праксом држања директора државних предузећа у в.д. статусу – што је иначе противзаконита пракса која се спроводи годинама, будући да в.д. статус може да траје највише само 6 месеци, а да су директори често у овом статусу годинама. Ово не делује као велика промена, јер су у питању најчешће исто верни партијски кадрови, али би ипак био неки мали корак у правцу смањења утицаја политике на руковођење јавним предузећима.
Према закону, директор јавног предузећа се не може лако сменити, управо зато да би он могао да се одупре политичким притисцима и спроводи пословну стратегију коју на уму има интерес предузећа а не партије која га је на то место поставила. Зато се директор у в.д. статусу може мењати веома лако, једним потезом пера.
Ако ради, нећемо да дирамо
Ово је можда најбољи опис новог аранжмана Србије са ММФ-ом. Све док је стање у јавним финансијама пристојно – док се дефицит држи у задатом оквиру, и са њиме јавни дуг под контролом, ни једна ни друга страна не сматра да је потребно радити нешто пуно по питању реформи. Главни акценат стављен је на ситуацију у енергетском сектору, јер она прети да потопи јавне финансије, и ако се ту стање поправи (наравно, пребацивањем терета ове кризе на најшире слојеве становништва кроз повећање цена струје и гаса) изван тога све губи примат.
Ни структурне реформе привреде, ни приватизација, ни реформа јавне управе не добијају посебну пажњу – предложене реформе су углавном већ раније биле договорене у оквиру претходног саветодавног аранжмана па сада само преписане, и нису нешто посебно амбициозне нити тешке за испуњавање.
Наравно, ако дође до неких непредвиђених околности, које могу да утичу на повећање дефицита – избијање рецесије или нови колапс енергетског система на кратак рок, сигурно је да бисмо сведочили неким новим напорима да се дефицит доведе у ред и смањи прираст јавног дуга. Надајмо се да до тога неће морати да дође.
Михаило Гајић
Извор: Талас
