Кад је пре више од месец дана „пала“ седамдесета годишњица Стаљинове смрти, о њој се на Западу није превише писало. Амбиваленција Стаљинове историјске улоге не одговара епохи у којој све мора бити црно-бело
Двојица пријатеља из великих западних земаља питали су ме претходних дана шта мислим о томе колико би публици из њихових држава биле занимљиве две књиге: једна је „Излет у Русију“ Мирослава Крлеже, а друга је „Разговори са Стаљином“ Милована Ђиласа. Јасно ми је, наравно, откуд овај изненадни (поновни) интерес; рат у Украјини је у психолошком смислу оживио атмосферу Хладног рата. Тај исти контекст утиче и на то да се у западним масовним медијима све више потенцира паралела Стаљин – Путин.
Ипак, кад је пре мало више од месец дана „пала“ седамдесета годишњица Стаљинове смрти, о њој се на Западу није превише писало. Амбиваленција Стаљинове историјске улоге не одговара епохи у којој све мора бити црно-бело. О Стаљину се заправо много више писало у ранијим годинама Путинове владавине. С једне стране су ту класичне историјске књиге, а с друге – белетристика.
Један од највећих британских савремених писаца Џулијан Барнс објавио је пре седам година роман „Шум времена“ у којем је Стаљин други најважнији протагониста. Писао сам ономад да се у тој књизи потенцира један детаљ који смо из Стаљинових биографија већ знали, а који овде постаје страшно сугестиван лајтмотив.
Главни протагониста је чувени композитор: Дмитриј Дмитријевич Шостакович.
Уживљавајући се у Шостаковичев ток мисли, Барнс негде уз сам почетак књиге бележи: „Помислио је на цигарете: паклице с натписима ‘казбек’, ‘беломор’, ‘херцеговина флор’. Помислио је на човека који мрви дуван из пола туцета цигарета у своју лулу, и на столу оставља хрпу картонских туба и папира.“ Нешто касније следи и мало шира елаборација: „‘Казбек’ су пушили уметници; и само ликовно решење паклице наговештавало је слободу: јахач на коњу у галопу, а у позадини планина Казбек”.
Причало се да је и сам Стаљин похвалио тај цртеж; мада је велики вођа пушио своју марку, „херцеговину флор“. Те цигарете су биле прављене специјално за њега, с престрашеном педантношћу каква се само може замислити. С тим што Стаљин није тек тако, једноставно, стављао „херцеговину флор“ међу усне. Не, више је волео да преломи папирни цилиндар и да потом иситни дуван у своју лулу. Стаљинов радни сто, причали су они који су то знали онима који нису, био је прави хаос од папирних отпадака и картона и пепела. Знао је то – или пре, не једном је чуо ту причу – због тога што се ништа што се тицало Стаљина није сматрало довољно тривијалним да би било занемарено. Нико други није смео да пуши „херцеговину флор“ у Стаљиновом присуству – осим ако не би био понуђен, а такви су потом лукаво покушавали да цигарету сачувају непопушену, и да се касније њоме размећу као светом реликвијом“.
Дуван из Херцеговине
Цигарете „херцеговина флор“ производила је московска фабрика дувана „Јава“ још и пре револуције. Фабрика се звала „Јава“ јер је увозила дуван из Индонезије. За „херцеговину флор“, међутим, увожен је дуван из Херцеговине или је коришћен дуван изворно херцеговачки, а узгајан на Кавказу, како су га донеле избеглице из Херцеговине што су стигли у Русију након пропасти Херцеговачког устанка.
Песник Владимир Мајаковски такође је волео да пуши Херцеговину Флор, а ове цигарете се помињу и у прози браће Стругацки.
Ипак, за време Стаљинове епохе, то је био најчувенији бренд цигарета за елиту, марка која је колоквијално називана „Стаљинов избор“. Једна од урбаних дигиталних легенди која се шири бескрајним пространствима интернета, колико год по свој прилици била фактографски неутемељена, звучи толико добро да би је на литерарни начин ваљало сматрати истинитом. Она вели да је Стаљина са слашћу херцеговачког дувана упознао Херцеговац Мустафа Голубић.
У контексту најављеног интензивирања сарадње између Русије и Кине, вреди се присетити и улоге још једног Херцеговца: грофа Саве Владисавића, човека рођеног у селу Јасеник код Гацка 1669. који је умро у Петрограду 1738. године. Границу између Русије и Кине која важи до дана данашњег испреговарао је управо овај Херцеговац. Пре тога је Владисавић био руски представник у Риму где је преговарао о конкордату и где је био мецена Антонију Вивалдију који му је посветио нека своја дела.
Ипак, заслужује Владисавић засебан текст, независан од епизодне улоге у тексту о Стаљину. А кад је о Стаљину реч, па и у контексту (босанско) херцеговачких асоцијација, вреди се сетити анегдоте која на неки начин изврће најчувенију сцену филма „Валтер брани Сарајево“. У том филму, немачки окупациони командант града, гледајући панораму Сарајева свом наследнику говори како је напокон схватио ко је (одметник) Валтер. Овај га нестрпљиво пита да му открије идентитет фамозног илегалца. Овај покаже на град и кажу му да је читав град – Валтер.
У причи о Ј. В. Стаљину, његов син Василиј Стаљин, пилот, од ране младости тешки алкохоличар, крене неком приликом да се свађа са својим командантом. Овај жели да га казни, а Василиј каже: „Не можеш ти мене да казниш, ја сам ипак Стаљин“.
Командант одустаје од казне, али цела прича долази до Василијевог оца. Он позива сина на разговор. Каже му строго: „Је ли истина да си рекао свом команданту да си ти Стаљин“. Овај одговара да је то тачно и да не види у том ништа спорно, да то заиста јесте његово презиме. На то отац побесни и каже: „Па ти ниси нормалан. Како можеш у тако тривијалној прилици тако нешто да кажеш? Немаш ти појма. Ниси ти Стаљин. И не само то, нисам ни ја Стаљин“.
Има, чини ми се, нечег јако карактеристичног за Русију у овој тези: Нисам ни ја Стаљин.
Извор: rt.rs
