Филм Андреја Тарковског „Носталгија“ од самог почетка био је обавијен велом тајне. Нико није могао да га види пре пројекције у Кану 16. маја. Ерве Губер се ипак састао с Тарковским у Риму, где режисер сада живи и где је снимио свој последњи филм.
„У Паризу ми је речено: Андреј Тарковски радије сарађује с преводиоцима који преводе с француског на италијански него на руски, јер верује да сви руски преводиоци раде за КГБ…“
– Глупости – одговорио је Андреј Тарковски, обраћајући се дами-преводиоцу, која је додала: „Ја имам италијанско држављанство, а 1969. побегла сам из Пољске“.
„Добро, о чему се ради у ‘Носталгији’?“
– Само неколико дана дели нас од пројекције у Кану. Још увек ништа нисам причао о филму и нећу да говорим унапред. Ипак, поменућу неколико конкретних детаља који не представљају филм као такав, али би могли да припреме гледаоца. Сам филм ни режисер још није погледао од почетка до краја.
„Без обзира на то, ви знате шта сте желели њиме да кажете?“
– У две речи, желео сам да објасним шта је то носталгија, јер ја ту реч доживљавам онако како се она употребљава у руском језику, то је смртна болест. Желео сам да прикажем њене типично руске, психолошке манифестације, онако како их види Достојевски. Може се рећи да је то саосећање, само много садржајније, то је страсно поистовећивање себе са другим човеком који пати.
„Са ким конкретно?“
– У принципу, реч може бити о било ком човеку, о интеракцији међу људима, али разуме се, осећање емпатије је утолико јаче уколико ти је сам човек ближи.
„Али ко у вашем филму пати и зашто?“
– Имам три јунака, то су руски путник- песник, девојка-његов преводилац и један Италијан којег они срећу у италијанској провинцији. Филм говори о саосећању које Рус осећа према Италијану.
„Испада да Италијан пати више од Руса?“
– Ја мислим да је тако. Али не бих ишао у детаље, то би захтевало да се дотакнем сижеа филма, нека се тиме позабаве гледаоци. Уосталом, сиже за мене не игра нарочиту улогу, јер се филм не завршава на њему, он је саткан од другог материјала. Први пут сам у својој пракси осетио колико филм сам по себи може да представља израз психолошког стања аутора. Главни јунак је оваплоћени алтер его аутора.
„Како сте успели да се удаљите од сижеа и приближите сами себи“?
– До тога је дошло случајно. Све се одиграло током снимања, али ја свесно нисам томе тежио.
„Јесу ли глумци утицали на то поистовећивање?“
– Не треба потцењивати значај глумаца на филму, али ја не мислим да се овде испуњавала њихова воља. Догодила се нека врста поклапања: оно што сам ја намеравао да кажем изненада је почело да се поклапа са стањем мог духа, са оним што сам осећао током свог боравка у Италији. Било би веома компликовано одредити шта је све тачно условило такав стицај околности.
„Свако зна шта је узрок његове патње. У чему лежи узрок ваше патње?“
– У томе што је човек сломљен сфером материјалног. Током историјског развоја технолошки прогрес креће се корацима од седам миља у односу на брзину духовног развоја. Човек није свестан тога да тако брз развој није усаглашен с његовим духом.
„Ви дајете себи за право да говорите у име човечанства?“
– Заправо, сваки човек тежи да говори о другима као о самом себи, да мисли пре о другима него о себи како у позитивном тако и у негативном контексту. Па човек је прилично равнодушан према ономе што чини његову личну судбину. Егоизам није љубав према себи, то је нешто управо супротно. Све зависи од тога шта за човека представља референтну тачку смисла његовог живота. Ако пођемо од тога да човек не припада самом себи, онда егоизам не може бити израз љубави према себи. Човек о себи почиње да размишља превише касно. Али пре или касније, тога мора постати свестан.
„И шта га у томе омета?“
– Управо то што мора да јури за материјалним у овом материјалном животу. Мало је оних који постану свесни тога да имају и духовни живот.
„А како се то показало или потврдило у вашем случају?“
– Ја нисам уверен да сам већ достигао свест о свом духовном бићу, али неке клице тога постоје у мени и имам утисак да оне ничу саме по себи. Повремено се осећам као да ме неко држи за руку и води ме.
„Да ли је то добар знак или опсесивна визија?“
– То је осећај који никако није повезан са уживањем, али ни са страхом. Пре бих рекао да улива неку наду, сигурност, као да ме доводи до стања среће које до тада нисам познавао. Осећајући то, ти више ниси одбачено биће, препуштено само себи.
„Ви се, уза сву ту своју митологију, осећате као изгнаник?“
– Не могу да кажем да сам овде у изгнанству и притом останем непристрастан. Допутовао сам у Рим марта прошле године да снимам филм. Имам уговор с телевизијом РАИ, ја сам овде у функцији неког радног имигранта…
„Јесте ли у Совјетском Савезу имали утисак да сте привилегована личност?“
– Не, на срећу, нисам.
„Како су ваши филмови тамо примљени?“
– Званични став је био да су тешки за разумевање. Сергеј Бондарчук је то изјавио у Италији на конференцији за штампу. Без обзира на то, публика се према мојим филмовима односи с великим интересовањем, нарочито млади. Чак бих могао да кажем како постоји извесно неслагање између онога што је рекао Бондарчук и реалног стања ствари.
Повремено осећам страх
„А ко је Бондарчук?“
– То је највећи совјетски филмски режисер. Он је добитник свих могућих званичних признања у СССР-у. Веома ми је жао што нисте чули за њега.
„Зар ви никада не осећате страх?“
– И ја, као и сви људи, с времена на време осећам страх.
„Да ли вам је живот у Риму комфорнији?“
– Ја се, у принципу, трудим да избегавам јавна догађања, без којих је друштвени живот незамислив, нарочито у престоницама. Због тога се овде у Риму може срести више људи, може се успоставити више контаката него у мојој домовини.
„Зашто сте изабрали Италију?“
– Ја нисам први пут овде, долазио сам и раније, и најбоље познајем овдашње кинематографске кругове. За мене је било сасвим логично да поново дођем овамо. После Русије, ово је једина земља у којој се осећам добро. Тешко ми је то да објасним. Мислим да је то повезано с италијанским начином живота, који је веома специфичан – овај хаос има своју индивидуалност, карактер, животну снагу. Овде нема „метафизичности“ која постоји на северу. Источњачка индиферентност према материјалном аспекту живота нарочито ми је блиска. На духовном пламу Исток је са својом традицијом и културом куд и камо ближи истини од Запада.
„Изгнанство у Италију вуче корене из руске романтичарске традиције…“
– Чини ми се да сама атмосфера Италије и ово поднебље активирају у човеку стваралачко начело. Духовну сферу стимулише културна традиција која се буквално физички осећа, као нешто што се само по себи подразумева. Можда ја и грешим, али ове тензије повезане су с другим осећањем, неком нелагодношћу. Кажу да овде човека обузимају јаке страсти, карактеристичне за центар Средоземља. Оне узбуркавају духовно биће. Многи моји пријатељи из Италије сматрају да је живот у Риму напоран и чине све што је у њиховој могућности како би се преселили негде ближе природи. За мене ово није ни близу живота у великом граду попут Париза или Москве, која је препуна тензија. Овде је сасвим другачије: Рим није град попут Милана, он је наследник минулог времена, он носи у себи све културне слојеве прошлих векова. Уосталом, ми живимо у време у које живимо. На пример, када одем у Лондон, ја се осећам као да сам негде ван града или у некој пустињи. Ипак не желим да кажем да је постојање или непостојање трагова прошлости нека благодат или проклетство.
„Када је Исак Бабељ видео Напуљски залив на лаганом поветарцу, узвикнуо је: ‘Ово је рај!’ Али ван граница домовине, он је веома брзо изгубио способност писања. Па и он лично у својој преписци каже: ‘Мени су за писање потребни снег и пролетаријат.’ Он се овде претворио у таоца, али не политике него отаџбине…“
– Ја то савршено добро разумем. Без обзира на то што је у Риму написао Мртве душе, Гогољу је овде било тешко да ради. Он је лудо волео Италију и више пута молио је руске власти да му дозволе да се пресели овамо, позивајући се на лоше здравље и суровост наше климе. И Пушкин је желео да пише у иностранству, али му цар то није дозволио. Зато је Буњин, који је на својој кожи осетио шта значи бити у изгнанству и патити због тога, управо у Паризу и Грацу написао своје најбоље приповетке.
Опет се враћамо проблему материјалног у нашем животу. Ми мислимо да односи између чланова породице представљају нешто најважније, а управо су они узрок највећих патњи и страдања. Али неко је рекао да на овом свету треба живети ради задовољства? Такву тврдњу сматрам ружном и погрешном.
„У вашем случају, одмах после промене места боравка били сте приморани да мењате и елементе стила: језик, гласови, чак би и тоналитет боја и фактура ликова на траци могли бити подложни изменама…“
– Мене прати репутација песимисте. Када сам видео свој филм који је овде снимљен, и мене самог обузела је његова туга и мрачни колорит. Није то песимизам у буквалном смислу те речи јер филм није базиран на стварима материјалне природе. Ипак, не може се рећи ни да сам осетио радост и весеље који су карактеристични за Италију. Мени се може замерити да сам пун предрасуда и нетрпељивости. Истина је да ме весељаци раздражују и да их не подносим. Само беспрекорне душе имају право да буду веселе – или деца или старци. А весељаци већим делом немају те особине. Мислим да је весеље неразумевање ситуације у којој се налазимо.
„Јилмаз Гунеј, аутор филма ‘Пут’, такође је режисер у изгнанству. Ове године у Кану он представља свој филм ‘Зид’, који је снимљен у француској провинцији…“
– Суштина није у томе. Ја не верујем да разлике материјалне природе у погледу услова живота у различитим земљама имају толики утицај на човекову индивидуалност. Ми сада мање него икада придајемо значај духовном развоју. Штавише, имам утисак да се трудимо да умањимо његов значај. Заглибили смо се у материјалном како мува у меду. И ту нам је добро. А да ли је прогрес сам по себи нешто добро? Ако упоредимо број жртава инквизиције с бројем жртава у концентрационим логорима, видећемо да је инквизиција у ствари била златно доба. Најгора ствар нашег времена је када некој групици падне на памет да ће, ако се уједини у кружок ниских духовних побуда, моћи да усрећи остатак човечанства. И поново једна група људи жели да спасава другу. Али да би спасавао друге, мораш прво да спасеш себе. Мораш да стекнеш духовну снагу. Без ње се помоћ претвара у насиље, у наметање. Када би свако од нас могао да спасе самог себе, не би било потребе за спасавањем другог. Ми обожавамо да учимо друге, али када је реч о нама самима, спремни смо да опростимо и најтеже грехе.
„У чему се огледа будуће зло? У политици или у материјалистичком начину размишљања?“
– Али политика је људска делатност материјалне природе.
„Ви дајете предност очувању сфере духовног у односу на емоционално?“
– Емоција је непријатељ духовности. Херман Хесе је рекао једну велику истину о страсти. У Игри стаклених перли он каже да је страст уметак између спољашњег и унутрашњег света, тј. душе. Ја мислим да је Хесе тачно дефинисао емоцију као сусрет човека с материјалним светом. Емоционалност нема ништа заједничко са истинском духовношћу.
„Ваши филмови сведоче о томе да сте склони метафорама.“
– Од самог почетка па све до краја наш живот и јесте метафора. Све што нас окружује такође је метафора.
„Али шта је у вашим филмовима реално, шта нереално, а шта сте ви сами?“
– Немогуће је створити нереално. Све је реално и нама, нажалост, није дато да се одрекнемо реалности. Испољавање сопствене личности могуће је једино путем односа са овим светом, било да за то користиш поетску или строго описну палету. Ја више волим да исказујем себе помоћу метафора. Инсистирам на метафоричности, а не на симболизму. Симбол носи у себи одређени смисао, интелектуалну формулу, док је метафора – слика. То је слика коју одликују исте оне црте што карактеришу и свет који она приказује. За разлику од симбола, метафора нема конкретан смисао. Не може се говорити о свету који је заиста бесконачан ако користите методе ограничене и коначне саме по себи. Формула, тј. симбол као такав може се анализирати, али метафора је као неко биће довољно само себи, као нека монада. Додирнеш ли је, одмах се распада.
Човек мора да буде у стању да живи у вакууму
„Користећи ствари које су вам драгоцене, покушавате ли да око себе створите свој руски свет, само у формату великог екрана?“
– Вероватно су многи већ приметили. Иако то радим несвесно, ја тежим да се окружим стварима које ме подсећају на домовину. Али у томе нема ничег доброг. Човек треба да буде у стању да живи у вакууму. Толстој је говорио да човек не треба да решава нерешиве проблеме ако жели да буде срећан. Све је веома једноставно. Проблем је само у томе што треба знати разлику између решивих и нерешивих проблема.
„А ова фотографија пса коју имате код себе?“
– То је мој пас, он је члан моје породице који је остао у Русији заједно с мојим сином и таштом.
„Да ли вас покреће носталгија или то што вам недостају ваши блиски, ваши корени?“
– Сећам се речи једне обичне жене која је рекла: „Човек који се лоше осећа сам са собом у самоћи близу је свог краја.“ То значи да у њему нема духовности. Али то не значи ни да се ја плашим да останем сам, ни да сам достигао висок степен духовности.
„А како гледате на ове фотографије? С љубављу?“
– Да, свакако. Али нисам уверен да је то добро. Ја осећам да је то пре недостатак, као неко осећање које ме паралише. Ипак, можда је моја снага запала у слабост? Ми тако мало знамо о својој души, ми смо као изгубљени пси. Осећамо се као да смо на своме једино кад говоримо о политици, о уметности, о спорту, о љубави према женама. Али чим се дотакнемо сфере духовног, одмах почињемо да лутамо, у тренутку се показује сва наша непросвећеност, неспремност за тај разговор. Ту нисмо цивилизовани. Ту изгледамо као људи који не умеју да оперу зубе. Ако се вратимо „Носталгији“, могу рећи да овај филм говори о носталгији за духовношћу. Ми, на пример, појам жртве не доводимо у контекст с нама самима него само са другим људима. Ми смо заборавили шта значи жртвовати себе самог. То је разлог што се мој филм великим делом бави проблемом жртве, не толико својом основном темом колико напретком сопственог развоја.
„Кад говорите о души, имате у виду нешто попут скулптуре коју човек треба у тајности да ствара читавог свог живота?“
– Не треба човек њу да ствара, пре бих рекао да треба да је ослобађа. Она је већ створена.
„Последње питање: која бисте животиња волели да будете?“
– Тешко ми је да замислим да желим да будем животиња, за то човек мора бити спреман на духовни пад, душа мора да постане непомична. Желео бих да будем животиња која је најмање зависна од човека. Баш ме занима каква би то животиња могла бити. Ја не волим романтизам ни у ком облику, зато вам нећу рећи да бих волео да сам орао или тигар. Можда бих желео да будем звер која чини што је могуће мање зла другима. Наш пас Дак је превише сличан људима, он разуме шта му се говори и заиста има људске емоције. Плашим се да због тога пати. Када сам морао да одем из Русије, он се укопао на једном месту и више ме није ни погледао.
Разговор водио: Ерве Губер
Извор: Пулс
