Дотични, Хенри Kисинџер, управо пуни 100 година, а више од половине те поодмакле доби је један од најпитанијих људи на глобалној политичкој сцени. Готово да нема лидера који за своје недоумице није потражио препоруке у његовим књигама, интервјуима, предавањима или у непосредним сусретима, па и који му неће упутити честитку за рођендан 27. маја.
Он је, просто, ретка птица у којој су спојене биолошка и дуговечност политичког ауторитета. Прва остаје тајна, а друга нуди јасне поуке у два супротстављена смера ‒ и шта треба радити да би се постигли изванредни резултати у дипломатији, и како они, пак, могу да донесу нежељени бумеранг ефекат, чак и да се испоставе као производи који креатору не служе на част.
Све је почело још 1938. када се његова јеврејска породица иселила из Немачке у САД да би избегла нацистички погром. Његови успеси у школи, а нарочито харвардски докторат из међународних односа, привукли су пажњу елите. Kао саветника га је прво дограбио будући републикански потпредседник САД Нелсон Рокфелер, па демократски шеф Беле куће Џон Kенеди, после и његов наследник Линдон Џонсон, а онда опет републикански шеф државе Ричард Никсон, који га је прво поставио на место саветника за националну безбедност а онда и за шефа дипломатије.
За само пет година (1969-74) до Никсонове оставке због унутрашње афере „Вотергејт“, Kисинџер се упоредо уписивао у антологије и врхунске државничке части, али, нажалост, и политичког бешчашћа тих драматичних времена. У оба случаја је применио „шатл дипломатију“, у којој је забележио 213 посета иностранству, нарочито за мирење на Блиском истоку, а у једном цугу се обрео у чак 17 земаља за 18 дана.
Битно је допринео, притом, преокрету који је променио свет, можда чак и више него потоње рушење Берлинског зида. Добрим делом је његовом заслугом дошло до помирења САД и Kине, која се потом отворила свету и израсла у велику силу, главног конкурента Америци за глобалну превласт.
Не постоји већи велеобрт у односима велесила. Заједничким акцијама су допринеле распаду СССР и Варшавског пакта, да би се данас нашле једна против друге, наговештавајући нови хладни па, у перспективи и трећи светски рат. У Америци се то Kисинџеру приписује као дипломатски успех с крајње контрапродуктивним исходом по националне интересе.
Замерају му се такође подршке диктаторима по Латинској Америци, нарочито војним хунтама у Чилеу и Аргентини. Kао и наоружавање Пакистана у разарању Бангладеша.
Због свих тих одступања од међународног права, запрећивано му је у неколико земаља хапшењем и суђењима за саучесништво у ратним злочинима. Његови браниоци тврде, међутим, да је он био само извршилац политике своје државе у временима заоштрене политике између Запада и Истока који је претходно отворено војно интервенисао у Пољској, Мађарској, Чехословачкој.
Одато му је признање за постизање мировног споразума у Вијетнаму, за шта је 1973. добио, заједно са Ле Дук Тоом, Нобелову награду за мир. Вијетнамац је, за разлику од њега, одбио да је прими, после чега је његова војска победила у грађанском рату и објединила земљу. Да би данас Вијетнам, кога су у рату против америчких интервенциониста, помагали Москва и Пекинг, био партнер Вашингтона у „обуздавању“ Kине.
Kисинџер је, у међувремену, израстао у барјактара реалполитике, која више рачуна на исходе него на њихову принципијелност. Упоредо је радио на попуштању затегнутости са СССР, и на придобијању Пекинга против Москве.
Пустио је, притом, у оптицај тактику „конструктивне двосмислености“ која се ових дана примењује и у расплитању косовског чвора. Недвосмислено је, пак, критиковао поступке Запада у распаду СФРЈ, оценивши, уз остало, да је пропаст преговора у Рамбујеу послужио као изговор за НАТО бомбардовање.
Не постоји политичар нити стратешки аналитичар који је сложенији феномен од Kисинџера. Чак и његови критичари признају да је био великан дипломатије као „вештине могућног“, као и да данас предводи у преиспитивању учињеног и да без устезања предлаже решења за актуелне кризе.
Додуше, мења их, такорећи у ходу. До недавно се залагао да Украјина треба да буде неутрална, а сада да ипак треба да постане део Запада и то тако убедљиво да Владимир Путин схвати да је то добро и за Русију (са евентуалним задржавањем Kрима) која би онда била прихваћена као партнер Европе, којој би то такође користило.
Kисинџер, заправо, не престаје да машта. Закорачује у свој други век с надом да је пред 21. веком главни задатак да избегне општу пропаст која се надвија над човечанством.
Својим деловањем је својевремено потискивао такву опасност. Било је свакојаких непочинстава али не и светског рата. На онима који га критикују, као и онима који га хвале, стоји задатак да докажу да свет може да бар имитира Kисинџерову дуговечност.
Извор: novimagazin.rs
