Пише: Павле Симјановић
Чини ми се да сам надахнути пророк
И чујте што ћу, издишући, рећи:
Виљем Шекспир, Ричард Други
(превод Живојин Симић и Сима Пандуровић)
После десетак година мање или више редовних драмско-колумнистичких анализа српских и глобалних друштвено-политичких појава, не сматрам, а поготово не тврдим, да разумем било шта. Како год, субјективно сам убеђен да је Колинда Грабар Китаровић престала бити председница Хрватске дан након финала светског првенства у фудбалу 2018. и само су се чекали следећи избори да би се то и озваничило. Петнаест минута клиберећег грљења и цмакања с фудбалерима на пљуску, у мокром дресу, била је слика која је начинила искривљење родољубља ка циркусантству. Да, била је Колинда комична и раније, та „месарева кћи“ чији је надимак био у исто време и поспрдан и функционалан. Није исто када сте америчка кантри певачица („рударева кћи“ Лорета Лин) и председница државе, но, Колиндин идентитет је вриштао „једна сам од вас“ (примећујете да ми је некако природније да наводим њено име, без презимена, као да се знамо) и то је једно време обављало посао. А онда, један од десет њених гласача са избора 2014. године је 2020. године решио да остане код куће. Било је у међувремену и корупције у владајућој политичкој групацији, и природног друштвеног нагона за променом управе, и свега другог што краси или оптерећује државе које се базирају на демократском уређењу. Ипак, као да је тај изнад свега бизаран призор током пљуска у Москви нагнао кључни проценат Колиндиних гласача да помисли: „ова жена ме брука“. Нико није могао предвидети да ће њен наследник директно уронити у свет заражен корона вирусом – стресни период који ће, можда, дотичног председника трајно изместити из сталоженог стања – али није немогуће да је „један од десет“ ХДЗ-ових/Колиндиних гласача подсвесно закључио како неко ко у тој мери нема осећај за меру није најидеалнија особа за представљање заједнице током било чега глобално или локално анксиозног што би могло уследити.
Избори, тамо где их има, материјализују такве масовне подсвесне осећаје, а у Европи смо протеклих недеља сведочили паничној, мада за сада успешној одбрани (Француска) и незадрживом нападу као последицом кажњавања (Енглеска). Кажњавања за шта? Или, пре, кога? Да ли је Борис Џонсон само још један од медијских пајаца који у ери „инфотејнмента“ бивају истурени у прве страначке редове како би, пре изборног процеса, била изборена магија попкултурне препознатљивости? Или се ради о трагичној фигури, образованом и интелигентном човеку који се није могао одупрети прво егзибиционистичком пориву, па затим опоју моћи? Погледаћемо уназад, ка недовољно примећеној серији са краја 2022. године и ТВ драми премијерно емитованој годину дана касније, које најављују и појашњавају оно што ће се недавно догодити на енглеским парламентарним изборима.
Кенет Брана у серији Та Енглеска Бориса Џонсона тумачи очекивано беспрекорно, тачно пратећи начин на који је он сценаристички осмишљен – што лику, осим уважавања, доноси и угао разумне, самим тим и опасније осуде. Џонсон је, јасно, од самог рођења био „један од момака“. Елитни интернати, дипломе Итона и Оксфорда, новинарство на највишем нивоу, готово успутно уздизање у хијерархији Конзервативне партије којој је приступио пратећи своје позиције евроскептицизма изграђене док је био бриселски дописник Дејли телеграфа – све то га је акумулативно довело прво до позиције дугогодишњег градоначелника Лондона, па затим до улоге једног од главних гласноговорника Брегзита.
Крајем 2019. године тријумфално постаје станар премијерске резиденције, у друштву нове, младе девојке. „Зар ниси уморан?“, пита га Кери (Офелија Лавибонд, о којој ће још бити речи) прве вечери у спаваћој соби новог дома, на шта Џонсон одговара: „Никад! Моћ је афродизијак, а апсолутна моћ је апсолутно афродизијастична“. Одмах смо изложени дихотомији, главном јунаку који је спој директне и иронијске ласцивности, изражене на маштовит начин (због чега му је, уосталом, такав наступ годинама и полазио за руком). Но, Кенет Брана је то, и дефинитивно смо – на крају крајева, још од наслова – на шекспировској територији. Џонсон је, стога, главни лик трагедије, док би антагониста, нека врста савременог Јага, био Доминик Камингс (Сајмон Пејсли Деј), идеолог из сенке који премијерову канцеларију, тј. службу владе, жели претворити у мешавину маркетиншке агенције и ИТ „хаба“.
Својој радној снази се обраћа на овај начин: „Да вам представим двојицу нових људи. Бене, устани. Бен је геније за обраду података. Он је разлог зашто смо победили на референдуму, и разлог зашто смо победили на изборима. Морате-да-разумете-податке. То је оно што сви ти идиоти који пишу о политици не капирају. Мисле да се извештавање састоји од стајања испред вестминстерске палате и разговарања са некаквим политичарем. Зато-ништа-не-разумеју. Ендрју, устани. Ендрју је ‘суперпредвиђач’. Он је мислилац, управо тип мислиоца какав нам је потребан да бисмо размрдали ово место. Наука, подаци и политика заснована на доказима биће у сржи свега што будемо радили.“ Срж серије Та Енглеска, пак, између осталог испуњава сукоб Џонсонове топлоте и Камингсове ледености који вероватно не би у тој мери дошао до изражаја да се није десио ковид-19.
Слоган кампање за Брегзит „Врати контролу“ гађао је како емотивне, тако индивидуалистичке црте прималаца, да би пролеће 2020. године изнова свима приказало да је моћ и даље у рукама привилеговане мањине, а контрола над сопственим животом нешто што се губи преко ноћи, била држава чврсто или лабаво повезана са ЕУ. Џонсонов штаб лута, предвођен Камингсом и његовом опсесијом фокус групама. У до тада незабележеним околностима, тај маг података свест о стварности замењује фаличном анализом свести о стварности. Што је најгоре, и он и Џонсон (чак и након што умало није умро од ковида), и цело њихово окружење, демонстрирају кастинско понашање – њима је дозвољено оно што њиховим гласачима није, што гласачи (занимљиво, понајвише информисани од стране до тада режиму сервилних таблоида) врло добро осећају. Управо осећај који је произвео Брегзит сада се окреће против његових твораца.
Та Енглеска, почевши од кастинског, говори о више врста процепа. Сегмент серије у којем директорка старачког дома током првог месеца пандемије сведочи смрти свих својих штићеника показује тријажу на коју је Џонсонова администрација била приморана – каснивши са реакцијом, бавећи се фокус групама, анализом података и „суперпредвиђањем“, ново племство је у својој кули од слоноваче створило јаз између људи који заслужују и не заслужују да остану живи. Процеп између Камингса из децембра 2019. и маја 2020. године дубок је као Маријански ров, осликавајући човека који је, какве ли ироније, потпуно изгубио контролу. Неко ко је себе изградио као – истина, након детаљне анализе – доносиоца резултата, претвара се у надрифилозофа чија сма(т)рања више немају никакву релевантост. Жовијални Џонсон на концу постаје „лировска“ фигура са – за разлику од Камингса – свешћу о сопственим недостацима и празнини кампањских фраза које је некада давно сматрао једнаким политичком програму. Колико то има везе са истинским Џонсоном остаје да се питамо, али у прелепој завршној сцени Брана изговара солилоквиј умирућег Џона од Гонта из Ричарда Другог, у последњих пар векова искасапљен у циљу промоције јефтиног патриотизма. Долази Бранин Џонсон до краја прве половине монолога, до „Тај срећни сој људи, овај мали свет; Бисер тај, сребрним морем уоквирен; То благословено место, та земља држава, Енглеска“. Затим каже, „обично се ту заврши, и заборави остатак“, али он не може јер сада разуме поенту. „Енглеску сада окружује стид; Мастиљаве мрље, труле обвезнице; Енглеска, навикла да побеђује; Срамно је сада победила себе; Ах, када би мој живот нестао са тим срамом; Како би срећна била блиска смрт“. Кери, ужаснута Борисовим мрачњаштвом, каже: „Ти нећеш умрети“, а он се, тргнут назад у стварност, сложи: „У праву си, нећу“. У тој лаконској реплици је завршни процеп, између човека свесног своје грешности и политичара намереног да форсира марш, бежећи или наваљујући, шта год, али крећући се без престанка.
Тај модус операнди биће коначно заустављен након догађаја приказаних у ТВ драми Партyгате, тј. бесрамних журки које су бивале организоване у премијерској резиденцији крајем 2020. године. Поново сјајна Офелија Лавибонд, сада као један од битних шрафова Камингсовог политичког „хаба“, главној јунакињи, провинцијалки заслепљеној Џонсоновим наступом ретке привилеговане особе у сагласју са обичним човеком из народа, каже: „Људима су потребна ограничења. Добро на њих реагују и наш посао је да им их обезбедимо. Али та ограничења нису за нас. Наше је само да стварамо правила понашања, а не и да их се држимо. Надам се да то разумеш…“.
Барем у драмској верзији догађаја, тај врхунац лицемерства нагони нашу јунакињу да се искупи пред својим радничким коренима, постане узбуњивачица и покрене лавину која ће се завршити оставком Бориса Џонсона. Две године касније, након либерално-капиталистичког лутања следећих премијера (чланова Џонсонове администрације), те неизлечиве неусаглашености са нестраначким, па тиме и претежно социјалдемократским државним системом, Конзервативна партија је отерана да клечи на кукурузу у ћошку учионице. Та Енглеска и Партигејт ће остати као драмски документи времена, изведени на макро и микро плану, док се неке балканске нације морају задовољити неискривљеном стварношћу скандалозних архивских снимака са финала светских првенстава. А неке немају ни изборе…
Извор: Радар
