Mitropolit zaporoški Luka za „Pouke“: Suština delovanja protiv kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve jeste gonjenje vere i uskraćivanje pristupa Svetim Tajnama

Voistinu Voskrese! Srdačno blagodarim na toplim rečima, kazanim na moju adresu uz visoku ocenu mog skromnog truda. Ideja da se na dan Svetog Save Srpskog proiznose molitve u hramovima Zaporoške eparhije za Srbe Kosova i Metohije nastala je nakon toga što su naša braća Srbi iz Banatske eparhije pružili pomoć za nabavljanje Božićnih darova zaporoškoj deci. Svake godine, već tokom desetinu leta, naša eparhija na Roždestvo Hristovo organizuje toržestva za decu. Svaki učesnik, a to su hiljade dece, dobija slatki dar.

U ovoj godini kod nas nije bilo mogućnosti da sprovedemo svečanosti zbog vojnog stanja, a nismo imali zbog finansijskih teškoća ni za darove mališanima. Ali, na Božić se dogodilo čudo – pozvao me je moj drug iz Srbije i pružio je određenu pomoć! Posle uručenja darova deci (a to su deca izbeglice, iz maloimućnih i potrebitih porodica) mene su upitali – kako mi možemo da zablagodarimo za toliku radost? Odgovorio sam – mi možemo da uzvratimo samo na jedan način  – molitvom, podržavši našu braću Srbe.

Više puta sam posećivao srpsku zemlju i znam, gde god bih se našao – ili u Srbiji, ili u Crnoj Gori – ljudi podjednako i stalno govore o Kosovu i Metohiji. Ljudi pevaju pesme o istorijskom srcu svoje Domovine, o jednoj zemlji, o jednom narodu, o jednoj veri.

U opštenju sa svojom sabraćom, arhijerejima Srpske Crkve, slušao sam te iste reči i razumeo da je to bol svakog pravoslavnog Srbina. Svojevremeno, vladika Amfilohije mi je poklonio knjigu „Letopis novog kosovskog raspeća“. Upoznavši užase koje su preživeli pravoslavni hrišćani Srbije, osetio sam i lično veliku bol.

U vezi s tim doneli smo rešenje da se pomolimo za Srbe da bismo razdelili njihova bremena, iako fizički nevidljivo, ali duhovno vidljivo, podržavamo našu braću svim srcem. Oni su prihvatili moj bol kao svoj, shvatili su kako preživljavam: Kako da narušim tradiciju Božićnog praznika i ništa ne poklonim deci? I onda je došla neočekivana i time dvostruko dragocenija pomoć.

Rezultat je bio da smo dobili božićne darove za nekoliko hiljada dece i to me je lično tronulo. I kako bi mogli da izrazimo blagodarnost? Samo usrdnom molitvom naših srca.

Recite, molim Vas, kako je Vaša pastva u istorijski slavnom gradu Zaporožju obeležila Vaskrsenje Hristovo ove godine?

Ove godine kod nas su praktično bila zabranjena noćna bogosluženja, u vezi s tim što je uveden policijski čas, a postojala je opasnost od streljačke vatre ili bombardovanja. Dopušteno je bilo služiti samo u dva hrama u gradu.

Služio sam noću u Pokrovskoj arhijerejskoj crkvi Zaporožja. Na službi je prisustvovalo više od dvesta ljudi: hram su zatvorili u ponoć, a dozvolili su da se izađe tek u pet ujutru. Najveći deo ljudi se pričestio. Služba je završena u 4.30, vernici su potom zajedno pili čaj, razgovarali jedni s drugima. Mnogi su primetili, da je to, na svoj način, bilo toržestveno. Ne znam kako je u Srbiji, no u nas na Pashu ima dosta vernika koji stalno ulaze i izlaze sa službe i ne ponašaju se bogougodno u crkvi. A ove godine sabrali su se samo oni koji su hteli da se pomole tiho, mirno, spokojno i duboko.

Nažalost, Pashalna noć pomračena je tim što je u predgrađu Zaporožja u vreme bombardovanja potpuno razrušen jedan hram. Slava Bogu, ljudi nisu postradali, zato što u njemu nije bilo noćne službe.

Uz slušanje Svetog Jevanđelja, te noći smo slušali i eksplozije.

 Početkom ove godine iz pouzdanog izvora saopšteno je da su od 2014. godine, uz pomoć državnih i lokalnih vlasti, raskolnici oteli oko 700 hramova kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve. Neke eparhije su potpuno ostale bez hramova. Mnogi arhijereji, njihovi klirici i mirjani, stradaju podobno prvim hrišćanima. Kulminaciju tog terora predstavlja atak na Svetu Kijevsko-Pečersku Lavru i njeno bratstvo. Kako hrišćanskim trpljenjem odoleti tolikim iskušenjima? Da li je to moguće pri takvom nivou pritiska i gonjenja? I kakve su mogućnosti zaštite UPC u ovom složenom vremenu?

Hteo bih da primetim da svi ti zahvati hramova nisu počeli tek 2014. godine. Koren sadašnjeg zla jeste formiranje pseudopravoslavne strukture, na čijem je čelu nekadašnji mitropolit UPC, Filaret Denisenko. On je najpre pokrenuo raskol, a onda i zauzimanje naših crkava.

Osnovni deo „jerarhije“ sadašnje strukture koja je dobila „tomos“ od carigradskog patrijarha, potiče od Filareta. Govorimo direktno – Denisenko je preplavio zemlju sa tim bezblagodatnim „arhijerejima“ i „sveštenicima“. I, kao što znamo, jabuka ne pada daleko od jabuke.

Pri tome, čovek koji ne želeći verom i istinom da služi Bogu, ali predano zagledan u leđa vlastima i poznavajući komunističku konjukturu Sovjetskog Saveza, stalno prati „odakle vetar duva“. Tome je on naučio svoje sledbenike – ne služiti Bogu, prikrivati svoja dela „lepim rečima“ o Njemu, klanjati se svakoj vlasti, poštovati njene ukaze, a njene oponente – uništavati. Tako se oni ponašaju i danas. Otpali od Crkve, ništa ne stvaraju, osim jednoga – otimanja hramova od vernika kako bi ih odvojili od pristupa Svetim Tajnama. To odavno nije pitanje politike ili ideologije, već najstrašnijeg gonjenja vere.

Vrhunac crkvenog razbojništva desio se u vreme predsednika Petra Porošenka, koji je postao jedan od glavnih lobista „PCU“. Već tada se projavila jedna karakteristična crta pristalica Epifanija Dumenka. Zauzimajući neku crkvu, oni, jednostavno, nisu hteli u nju da idu. Za njih je bilo važno postići politički rezultat, a pre svega, iskoreniti prisustvo naše Crkve u nekom regionu. O tome, da u zauzetim hramovima ponovo samostalno služe, niko i ne razmišlja. Kako su postali oteti hramovi pusti, tako su i do današnjeg dana pusti.

Kada je 2019. godine izabran novi predsednik situacija se nešto uspokojila, da bi se opet vratila na pređašnje i to u težem vidu. Postalo je daleko gore. Na fonu ogoljeno propagandističke kampanje medija na našu Crkvu, nastao je novi talas otimanja hramova, primenom oružja, bojnih otrova, prebijanjem vernika i nanošenjem teških telesnih povreda. Na našu zemlju prolila se krv molitvenih ljudi.

Iz Jevanđelja po Mateju mi znamo: „Što je čovjeku nemoguće, Bogu je moguće“ (Mt 19:26). Mi imamo najjače oružije protiv svog tog satanizma – našu molitvu. Samo kroz molitvu možemo da odolimo iskušenjima, istrpimo poniženja od bezbožnika, sačuvamo unutrašnji mir. Danas ja naročito preporučujem da se više čitaju i izučavaju opiti novomučenika. Upravo onako kako su oni podnosili teror u godinama sovjetskog gonjenja. Veoma me je okrepio i primer Jasenovačkih svetih. Pozivam ljude da se češće pričešćuju, ispovedaju, opšte jedni s drugima, objedinjuju oko opštih interesa. Slava Bogu, savremena sredstva veza dozvoljavaju da se formiraju  Viber/Telegram grupe parohijana, a to je mogućnost da se postojano komunicira i da podržavamo jedni druge.

Na sreću, još nije došlo do prakse sovjetskog vremena. Kada bi noću došla policijska kola („vrana“), ljude su hvatali, zatvarali, a zatim slali u konclogore ili ubijali. To se opravdavalo isfabrikovanim krivičnim delima, koja su se zasnivala na lažnim ili prosto izmišljenim „faktima“. U tom periodu sudski sistem nije imao ni najmanji stepen slobode, nije bilo moguće odbraniti se.

Tim ne manje, faktički mi se već nalazimo na putu ka tome. Da obrazložim ovu tezu mogu da navedem konkretne primere, kućno zatvaranje pojedinih arhijereja, uvođenje sankcija drugima, lišavanje državljanstva trećih. Sve se to pravda tzv. antidržavnom delatnošću naših arhijereja. I znate, toga je već bilo u našoj istoriji. Na primer, nekoliko vekova ranije Poljaci, kontrolišući veliki deo zemlje savremene Ukrajine, tretitirali su pravoslavne arhijereje i sveštenike kao „špijune“ Otomanske imperije.Zato, što je, kao što je poznato, Carigradska patrijaršija posle pada Vizantije postala podanik osmanske države.

Već imamo i slučaj linča. Radi se o prebijanju episkopa Ivano-Frankovskog Nikite. On je prosto hodao po ulici, iznenada su se pored njega zaustavila kola iz kojih je iskočio mlad čovek i nekoliko puta udario arhijereja po licu (videozapis o tome postoji na internetu). Pri tome, nije toliko zastrašujućeto što je vladika podvrgnut žestokom napadu, već što policija nije htela da zadrži prestupnika. A, kao što je poznato, bezakonje stvara još teže prestupe. U vezi toga postavlja se potpuno zakonomerno pitanje –  a šta da, pri takvom ponašanju silnika, očekujemo sutra? Nanošenje rana ili čak ubistvo episkopa?

Mislim da je vrhunac gonjenja Crkve tek pred nama. I da bi ga preživeli nužno je da se postojano obraćamo Bogu, okrepljujući svoju dušu, starajaći se da kroz život idemo sa Hristom. Nije manje važno da sačuvamo naše jedinstvo.

Naravno, to ne zamenjuje rad u pravnom polju. No, mi vidimo da sudovi donose nezakonita rešenja. Zašto, šta ih je „svezalo“? Ljudi u togama takođe su zastrašeni, oni ne predstavljaju istinski nezavisnu granu vlasti. Danas kod nas na čelu svega je ne zakon, već pravo sile i topuza.

Zato smo, kao što sam već rekao, mi dužni da se molimo jedni za druge, da nas Gospod ukrepi i ogradi od napada neprijatelja roda ljudskog. A takođe, ne gledajući ni na šta, obraćati se međunarodnim organizacijama i posebno Pomesnim pravoslavnim crkvama, a one će istinu preneti svojim vladama i svojim narodima.

Naročito bi veoma ozbiljnu podršku UPC predstavljale vizite u Ukrajinu Predstojatelja Pomesnih crkava.

To nije nekakav izazov vlasti, već najbolje, direktno svedočanstvo podrške od naše braće, koja bi oduševila i ukrepila verujuće u Ukrajini u njihovom molitvenom trudu i podvižništvu na blago naše Crkve.

 Oprostite na ovom pitanju, ali potrebno ga je postaviti, da bi objektivno ocenjivali situaciju u religioznoj sferi Ukrajine. Da li su vernici Ukrajinske pravoslavne crkve otimali hramove od nekog drugog, nanosili štetetu imovini, napadali predstavnike drugih konfesija? Ili se slične stvari dešavaju samo u odnosu na UPC? Recite nam, molim Vas, o najviše vapijućim slučajevima narušavanja prava Vaše Crkve?

 O takvim slučajevima ja ne znam. Od 1991. godine nisam čuo da je neki hram zahvaćen od vernika UPC. Naprotiv, bilo je mnogo prelazaka iz „UPC KP“ i „UAPC“ u kanonsku Crkvu. Ljudi su vremenom počeli da osećaju odsustvo blagodatnosti u takvim strukturama, koje su se otcepile od UPC. Duša je po prirodi hrišćanska i teži Bogu! Zato su se, ne želeći da prebivaju u bezblagodatnom stanju, mnoge opštine mirno vraćale u lono Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Postojali su slučajevi, da čovek koji je u raskolu primio „san“, vremenom osvešćuje pogubnost svog položaja, prilazi nama, kaje se, i mi smo takve rukopolagali. Znači, prelazaka u naše redove je bilo, ali to nisu bili nasilni zahvati ili posledice bilo kakvih manipulacija. Radilo se o dobrovoljnim rešenjima realnih članova religioznih opština.

Danas se dešava sve suprotno. Neprijatelji Crkve, kao sluge oca laži, preuzeli su oružje obmane. Oni poistovećuju teritorijalnu i religioznu opštinu. I ljudi – daleki od UPC – od ateista do predstavnika drugih religija – određuju sudbinu naših parohija.

Shema je sama po sebi prosta. U početku se određeni naseljeni punkt seriozno obradi ideološki, što u principu nije teško s obzirom kako mediji godinama ocrnjuju UPC. Zatim predstavnici mesnih vlasti uz podršku predstavnika „PCU“ i, vrlo često, unijata, sazivaju sve žitelje na skup o „određivanju statusa“ naše parohije. Nekada autobusima dovode pristalice „PCU“ iz drugih gradova i sela, da bi se povećao broj onih koji zahtevaju „prelazak u PCU“. Po pravilu, stalne parohijane na ta sabranja ne puštaju. Onda se sprovodi „glasanje o prevodu“ hrama UPC u jurisdikciju raskolnika. Posle toga, otimači i činovnci izdaju dokumente „novim sopstvenicima“.

Ako neka opština želi da zaštiti svoj hram, svoje svetinje i prava, primenjuju se pravi juriši na crkve, sa najgrubljom silom do prolivanja krvi. Koriste se i mašine za razvaljivanje kapija i crkvenih vrata, oružje, suzavac i slična sredstva. Za sve to vreme policija se ne meša.

Još jednom bih podcrtao – u svemu tome učestvuju inoverci, ateisti i drugi potpuno odaljeni od hrama ljudi, koji misle da su njihova dejstva opravdana preovlađujućim u državi političkim i ideološkim narativima.

Prebrojati sva slična bezakonja nema smisla. Oni su sva čudovišna  i dešavaju se u mnogim regionima, sve gori od goreg. Na sreću, naša eparhija još se nije suočila sa takvim užasom.

A sam problem nije toliko samo u oduzimanju hramova. To je tek vrh ledenog brega.

Danas se u parlamentu nalaze projekti zakona usmereni na to da nas liše svake mogućnosti zaštite hramova i opština. Više od toga, pripremljen je čitav niz zakonodavnih inicijativa s ciljem da se potpuno zabrani delatnost Ukrajinske Pravoslavne Crkve i nacionalizuje njena imovina.

Paralelno u zemlji se poput talasa proglašavaju nezakonite zabrane delatnosti UPC na nivou određenih oblasti i gradova. Našu Crkvu lišavaju prava na zemljište na kome su sagrađeni hramovi.

Još jedan vapijući moment – namerno rušenje crkava. Tako je u Lavovu i Ivano-Frankovu specijalna tehnika srušila hramove, samo zato što su pripadali UPC. Pod uticajem klevetničkih medija dešavaju se i podmetanja požara u crkvama.

Možda vi znate – jedno skrnavljenje nas je posebno zapanjilo. To se ne može nazvati drskošću, radi se o samom satanizmu. U aprilu 2019. godine u selu Kurozvani, Rovenske oblasti, pristalice tzv. „PCU“ u početku su isterali naše parohijane iz hrama, a kada su se oni počeli da mole u privatnoj kući, i tamo su polomili vrata i prosuli po ulici Svete Darove. Samo predstavite – Svete Darove koji su se čuvali na Prestolu, bačeni su na ulicu. Nešto slično desilo se nedavno u Kijevskoj oblasti. Nakon što su „rajderi“ zauzeli Pokrovski hram UPC u selu Trebuhov, izrugivali su se Svetom Jevanđelju.    

Pri tome je užasno i to što ljudi koji upravljaju napadima na Crkvu Hristovu, masovno privlače dečake i mladiće u u svoje akcije. Faktički oni ih vaspitavaju u borbenom bezbožništvu. Kako će se to odraziti na budućnost naše zemlje, strašno mi je i da pomislim.

 U ovom istorijskom momentu projavljuje se krepko nošenje Krsta duhovenstva i verujućih Ukrajinske pravoslavne crkve. Kako kaže naš najveći pesnik, Vladika Njegoš: „Krst nositi vama je suđeno“.

Ipak, da li među duhovenstvom i verujućima ima odricanja od vere i od kanonskog poredka iz straha pred vlastima. Koliko mi dobijamo informacije postoje nastojanja da se razruši UPC iznutra. Na primer, govori se o nedavnoj inicijativi prikupljanja potpisa od sveštenika UPC sa zahtevom da se pređe pod direktnu upravu Carigradskog patrijarhata?

 Danas se mi i dalje radujemo Pashi Hristovoj, no ja bih hteo da nas vratim ne mnogo nazad, u Strasnu sedmicu i da se opomenemo Jude. Između 12 apostola, koji su bili s Bogom, videli Njegova čudesa, slušali Njegove reči, pouke, nastavljanje, Njegova proročanstva o svom stradanju, opet se našao jedan izdajnik.

I među nama su takođe takvi ljudi. Znamo dvojicu episkopa koji su prebegli u strukturu, koja je dobila fanarski „tomos“. Na žalost,, njihov primer su spremni da slede i neki sveštenici. Pri tome u uskom krugom oni zasnivaju svoje nastupajuće izdajstvo na političkim tezama. Meni se čini da u tom stremljenju ima mnogo čega od materijalne zainteresovanosti do želje da se napravi „pi-ar“ od osetljive teme.

Klirici naše eparhije dolaze kod mene i govore kako im predlažu „zlatna brda i doline“ za prelazak u „PCU“. Govore im, mi ćemo vas sve obezbediti, živećete kao miš u siru, samo priznajte vlast Dumenka nad sobom.

Ali, ima sveštenika koji ne žele da prekinu veze sa UPC, ali prosipaju grozne klevete na episkope Crkve, svoju sabraću. Zaigrali su se sa političkim strukturama zainteresovanim za „religiozni prevrat“ i ispunjavaju, nečija, naređenja. Ako pratite tekstove, komentare tih klirika, obratite pažnju na njihovu leksiku.  Ona uopšte ne odgovara izražavanju verujućih ljudi. Sva je napunjena zlobom i žučju. Istinski sveštenik vodi ljude ka Hristu, oni svoje privrženike ka sopstvenoj personi., igraju na političke osećaje, posebno mladih ljudi.

Nekada su oni imali blagodat sveštenstva, ali su je izgubili, počevši da tvore bezakonja. Sada su slični „animatorima publike“. Čini im se da upravljaju masom, a zapravo su taoci.

Ti sveštenici govore samo ono što hoće da čuju sadašnji gonitelji Crkve. Nadati se da će se združiti sa svojima, da njihova uloga Jude neće biti zaboravljena. Kao ni njihovi napori za unutrašnji razdor u UPC.

Treba da jasno razumemo da nisu svi tvrdi u veri i svojim ubeđenjima. Slično je bilo, jeste i biće.

To, što se danas dešava jeste prirodni proces pročišćavanja Crkve. Gonjenje jeste svojevrsni apsorbent koji upija toksine iz crkvenog organizma. Samo tako se kristalizuje Crkva i od nje otpadaju oni koji su joj prišli iz nekih ličnih interesa.

Meni je jedan sveštenik nekada kazao:“ Mislio sam da ću upravljati ljudima, da će oni mene slušati i da je to sve; a tu je potrebno još puno, puno toga raditi“. Zato je ne žalim, naprotiv, smatram da da je vrlo dobro kada se dešava očišćenje, detoksikacija crkvenog organizma.

 U svoje vreme Preosvećeni episkop Bački Irinej pomenuo je svoj razgovor s patrijarhom Carigradskim Vartolomejem, u kome ga je upozorio da će njegovo mešanje u ukrajinske poslove dovesti do raskola, strašnijeg od onog iz 1054. godine. Znamo da se to, nažalost, desilo usled prevlasti međunarodne politike nad kanonima Crkve. Ipak, većina Pomesnih crkava podržava Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Nedavno je i Svjatejši patrijarh Porfirije sa Sinodom SPC jasno ukazao na ciljeve  koji se žele postići gonjenjem Ukrajinske pravoslavne crkve. Koliko takva saopštenja predstavljaju pomoć Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi? I kako Vi danas, nakon nekoliko godina, ocenjujete rešenja glave Fanara o Ukrajinis tačke gledišta unutrašnjih crkvenih procesa u Vašoj zemlji, a, takođe, i posledice tih rešenja za svetsko Pravoslavlje?

 Meni je veoma drag vladika Irinej Bački, moj sabrat u Hristu. Uvek poklanjam punu pažnju njegovim rečima i staram se da se rukovodim njegovim savetima. Kada sam jedamput rekao: „Vladiko, mogu li Vas nazvati svojim drugom?“ – odgovorio je:“Rastužio bih se kada biste mi tako rekli. Mi nismo drugovi, mi smo braća!“ On je stariji od mene po uzrastu, a na duhovnom planu u poređenju s njim ja sam mladić, i zbog toga veoma poštujem njegovo mnenje.

Još u 2017. godini, kada smo se upoznali, on je predskazivao razvoj crkvenih događaja koje mi sada vidimo.

Dejstva Vartolomeja, očigledno, vode ka veoma ozbiljnim posledicama. Vidimo da je umesto „mira“ kako on neprekidno govori, glava Fanara doneo u Ukrajinu novo, još dublje, crkveno razdeljenje. Zbog njegove „otačke brige“ danas otimaju naše hramove, a njegova „duhovna čeda“ iz „PCU“ maltretiraju, prebijaju i ponižavaju istinite pravoslavne vernike.

Umesto da smo se sabrali i zajedno proučili ukrajinsko crkveno pitanje i doneli njegovo ispravno rešenje, glavni fanaroit učinio je sve suprotno. Koristeći satanski metod „zavadi pa vladaj“ naneo je ozbiljnu ranu sabornosti i jedinstvu sve punoće Crkve. Zbog toga po odnosu prema svetskom Pravoslavlju, Vartolomej jeste razrušitelj.

Hajde da govorimo direktno. Njegovo delovanje usmereno je na uništenje istinske Pravoslavne Crkve i sazdanje „simulakruma“ svesvetskog Pravoslavlja, koji bi bilo lako povesti na objedinjenje sa katolicima.

Kao što znamo iz istorije Crkve, najviše jeresijerarha bilo je na carigradskoj katedri. I ovaj čovek radi sve da bi popunio svojim imenom spisak odstupnika od Pravoslavne vere.

Ali da pređemo na prijatniju i važnu temu.

Sa Svjatejšim patrijarhom Porfirijem takođe sam se upoznao 2017. godine.Upoznali smo se kod patrijarha Irineja. Tada je vladika Porfirije bio mitropolit zagrebački.

Veoma sam dirnut što naši susreti uvek prolaze u duhu hrišćanske ljubavi i uzajamne podrške. To je svedočanstvo onoga što je pisao apostol Pavle: „stada li jedan ud, stradaju s njim svi udovi; slavi li jedan ud, s njim se raduju svi udovi“ (1-Kor. 12:26).

Baš zbog toga je obraćanje Predstojatelja Srpske Crkve bilo dragoceno za nas. Još i tako silno, ispunjeno dubokim uživljavanjem u naš položaj i brigom za našu Crkvu! A da ne govorim o molitvama koje se postojano uznose u SPC za pravoslavne hrišćane u Ukrajini. Sećam se nedavnih događaja povezanih sa Svjatogorskom lavrom Znate da se dugo vremena ona nalazila pod vatrom, na liniji fronta. Bilo je teško zgotoviti i najprostiji obrok, a da naseljenika se nikako nije moglo doći. Kasnije sam uspeo da dođem do njih i jedan član bratstva mi je rekao:“Vladiko, tako sam Vam blagodaran!“ Odgovorio sam: „Zbog čega? Pa, ništa nisam mogao da pomognem.“ Da, ali Vi nas niste zaboravljali u svojim molitvama, reče mi kaluđer.

Hoću da kažem, za nas je to ne manje važno. Smatram da se pozicija Sinoda SPC projavljuje kao glas sve Crkve, da svedoči o našem jedinstvu, o tome da su naša braća sa nama u ovom za UPC složenom momentu.

Šta se još može uraditi? Iz opita Crkve znamo da svaki ozbiljan crkveni problem se ne rešava jednolično, ili po nekom prvenstvu, već saborno.

Zato „ukrajinska kriza“ može da se reši samo pomoću Pomesnih crkava, koje nisu pale u raskol.Takva je bila namera Amanskog susreta, ali, nažalost, taj format saradnje nije se produžio. Ali kod nas govore: ispod položenog kamena voda ne teče. Znači, potrebno je produžiti napore za organizaciju novog susreta ili formiranja dopunskih pregovaračkih formi.

Na kraju krajeva, veoma je važno da Pomesne crkve održavaju postojani kontakt i imaju mogućnost da u živom opštenju razmatraju sva pitanja od značaja za punoću Pravoslavlja. U kakvom vidu to može da se ostvari – na nivou predstavnika poglavara, autoritetnih episkopa ili eksperata – neka rešavaju Predstojatelji i njihovi Sinodi. Ali, mislim, da je jedan takav format, životno nužan.

U ovom kontekstu treba pomenuti još jednu narodnu mudrost – voda kamen rastoči! Zbog toga je najznačajnije – ne predavati se, tražiti mogućnosti i šanse. Da, i nema u nas drugoga puta. Ako ne bude dana kanonska ocena destruktivnim dejstvima Fanara, svetsko Pravoslavlje će sve dublje i dublje tonuti u globalni (strašniji od onoga iz 1054. godine) raskol.

Sećamo se da je poglavar „PCU“ u svoje vreme rekao da ključevi ujedinjenja njegove religiozne organizacije sa ukrajinskim grkokatolicicima (UGKC) leže u Rimu i Carigradu. Svedoči li to da će se vremenom „PCU“ sliti sa grko-katolicima u jednu celinu? Postaje li Ukrajina mesto na kome Vatikan i Fanar ponavljaju formiranje nove unije? I može li se reći da je završni cilj uništenja UPC pokatoličavanje Ukrajine?

 Pogledajte sami: lobisti projekta „PCU“ ne skrivaju svoje planove. U prvom redu to je uključenje u katolički svet. Upravo su unijati izdejstvovali obraćanje glavi Fanara s pozivom da se daruje tomos. I njima bliski deputati stoje iza celog niza zakonskih projekata usmerenih na slabljenje, pa i likvidaciju, UPC. A danas, poglavar ukrajinskih grkokatolika zahteva od rukovodstva zemlje da zabrani našu Crkvu, jer, navodno, radimo protiv ukrajinske države.

Zašto je to potrebno Vatikanu i UGKC? Računaju ako bude uništena UPC, onda će „PCU“ biti lakše utopljena u postojeću ukrajinsku unijatsku strukturu. Da je to scenario, svedoči razgovor poglavara UGKC Ševčuka sa eks-ambasadorkom SAD Mari Jovanovič. Tada je unijatski poglavar, osnivanje „PCU“ predstavio tek kao prvu etapu. Druga etapa je dijalog unijata i Dumenka o uspostavljanju njihovog jedinstva.

Kao što vidimo, „PCU“ ne opovrgava ovakve planove. Više od toga, strane su razradile agendu saradnje, odobravaju zajednička služenja, aktivno sarađuju u sferi obrazovanja i pripreme kadrova.

Ševčuk i Dumenko više ne govore samo o prelasku na novi kalendar, unijati su o tome odluku već doneli i prelaze na njega od septembra ove godine, a Dumenko je najavio da će tokom leta doneti sličnu odluku. Reč je naravno o grigorijanskom kalendaru, što ukazuje na spremnost „PCU“ i UGKC da praznuju Vaskrs kada i Katolička crkva.

U celini, ja posmatram tu aktivnost kroz prizmu strategijskog približavanja Vatikana i Carigradske patrijaršije.

22. aprila 2023. godine u francuskom listu Le Figaro objavljena je zajednička publikacija grčkog mitropolita Francuske Dimitrija (Plumisa) i rimokatoličkog biskupa Matje Ruža. U njoj su razmatrane perspektive vaspostavljanja jedinstva između Rimske crkve i pravoslavnih. Tako autori primećuju da bi zajedničko slavljenje Vaskrsa moglo da počne 2025. godine (na 1700-tu godišnjicu Prvog vaseljenskog sabora), dok bi potpuno ujedinjenje moglo da se ostvari na hiljadugodišnjicu raskola – 2054. godine.  

U tom kontekstu hteo bih da napomenem jednu važnu publikaciju Telegram-kanala „Pravblog“, koja nas upućuje u etape tog procesa.

Tu je ukazano, da je uspostavljanje nove unije planirano u sledećem poretku:

1.      Utvrđivanje vlasti Carigradske crkve i njenog poglavara u celom pravoslavnom svetu. Time se jednolično papstvo približava pravoslavnima.

2.      Održavanje Kritskog sabora, koji je ojačao pretenzije Fanara na vlast. Uz to donet je dokument „Odnosi Pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“, čime su širom otvorena vrata ekumenističkom pokretu.

3.      Završetak rada mešovite komisije o ulozi papstva u Prvom milenijumu, čime je opravdana vlast pape u „celoj crkvi“.

4.      Kalendarska reforma: saglašavanje sa katolicima o jednom datumu praznovanja Vaskrsa.

5.      Uspostavljanje evharristijskog opštenja. Predstavnik Carigradskog patrijarhata arhiepiskop Jov (Geča) još je 2016. napisao programski članak u kome je tvrdio da između Pravoslavne Crkve i katolika nema raskola već samo „prekida evharistijskog opštenja“.

6.      Puno objedinjenje i priznavanje prvenstva Rimskog prestola.

 U svetlosti toga, mene ne čudi ni prisustvo predstavnika Katoličke crkve na „intronizaciji“ Dumenka, ni Epifanijeva poseta Vatikanu, ni njegove izjave o tome da ključevi objedinjenja unijata i pravoslavnih u Ukrajini leže u Rimu i Carigradu.

Mislim da je danas u toku potpuna čistka kanonskog Pravoslavlja na ukrajinskoj zemlji, kako bi Ukrajina postala katolička država.

 Dragi Vladiko, naši vernici s ljubavlju pamte Vaše služenje kod moštiju Svetog Vladike Nikolaja u manastiru Lelić 2017. godine, posetu mitropolitu Amfilohiju na Cetinju 2020. godine i, posebno, Vaše nedavno služenje u mučeničkom Jasenovcu. Kakve su Vaše uspomene i utisci iz srpskih zemalja?

 Uspomene o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenim vernim čedima meni su osobito drage. Želim da kažem da od 2017. godine, svake godine posećujem kanonske predele Srpske Pravoslavne Crkve. Imam u vidu i Srbiju, i Crnu Goru.

Evo, vi ste pomenuli Lelić. Dodajem da sam 2018. služio i u Ćelijama prepodobnog Justina. Sećam se vladike Milutina, Carstvo mu Nebesko, i s kakvom su ljubavlju mene sretali i primali! A još me je sa Srbijom upoznao rođak mog protođakona koji je živopisao hram muškog manastira u Kovilju. On nam je otkrio lepotu i unikalnost srpske zemlje! Zavoleo sam vašu Domovinu, svoju srpsku sabraću, arhijereje, narod srpski. Vidim, kako se oni mole, koliko ste svi vi iskreni, kako je duboko u vašim srcima sazdano skrovište naše zajedničke vere.

Pri tome, pamtim i to kako ne mogu spokojno da idem po zemlji Jasenovca. Iz mene prosto kreću suze iz očiju, ja čak ne mogu da predstavim sebi sav taj užas koji su iskusili ljudi koji su sačuvali vernost Bogu. I danas, kada idem po parohijama, nosim čestice moštiju jasenovačkih mučenika, koje mi je blagoslovio vladika Jovan, i pričam našem narodu o njihovim stradanjima i o tome kako su tvrdo stajali u veri. Govorim to da bismo im se obraćali kao obrazcu čvrstine, postojanosti, ispovedništva, kako bi oni nama pomogli svojim molitvama da istrajemo u ovim nedaćama koje ima UPC.
Nekada, budući još mladićem, u razgovoru sa svojim duhovnikom izrazio sam bunt jer mi se učinilo da je zauzeo hladniji stav prema meni. On se malo nasmešio i rekao: „Dragi moj, znaj jedno – ti si uvek u mom srcu“. Tačno tako ja mogu da kažem da je Srbija uvek u mom srcu. I mislim da će godinama taj osećaj postajati sve jači i jači.

U prošloj godini Gospod me je udostojio da saslužujem Svjatejšem patrijarhu Porfiriju i sonmu arhijereja. Osetio sam tu toplinu, tu ljubav, to bratstvo, koji u ovom svetu svima nama toliko nedostaju .Video sam ljude bez zavisti, bez ikakve gordosti, ljude koji su obilno širili ljubav oko sebe. Taj utisak greje moju dušu do ovih dana.

 Izvor: By aleksandar živaljev/pouke.org