Пише: Митра Рељић
Ко се још сећа председникове претње упућене Куртију (уз епитет којем овде није место) да, буде ли иједном Србину фалила длака с главе, неће добро бити. То вербално јуначење демонстрирано сваког дана и на сваком месту, ни Куртија а нит европске званичнике којима овај тобоже храбро „сасипа у лице“ све шта мисли, нимало не дотиче. Важно им је да испуњава договорено.
Лако би Косовци и Метохијци за длаку на глави. Кад се присете толико узалуд изгубљених, лако би они и за главу на рамену. Једино не могу да се изборе са бременом нанетог им срама и неверицом да им се дешава све што пре десет година нису могли ни сањати – даноноћно и свенародно понижење. Више боле избледели дроњци понижене српске заставе на улицама Косовске Митровице (коју више нема ко, или не сме да замени новом) неголи стотину пендрека. Боли свеобмањујућа медијска релативизација, унисона – смишљена или незналачка минимализација скрнављења и затирања заветованог нам светог простора (ритуалног паљења крстова, присвајања цркава, уништавања гробаља…), незапамћеног физичког и психичког терора над Србима – „оним доле“, како назови аналитичари, политичари и ини воле да кажу. Поведен „упућеношћу“ потоњих, јавност ће дезинформисати и добронамеран човек. Тако и писац, родом из Метохије, у једној ТВ емисији недавно рече да главни мост на Ибру неће бити отворен, неће то дозволити храбри Митровчани, у противном би, не дао Бог, то значило окупацију севера покрајине. Запамтио писац онај бедем са бранитељима из 2011., кад је и песму срочио, а заборавио да је Србима само годину после забрањено да се бране, да је окупација, сагласно бриселском договору, корак по корак, већ извршена – узурпиране српске институције, поотимане и у војне пунктове претворене српске оранице, преорана гробља и на њима подигнуте куће, прокопана читава брда чије врхове, уместо стаситог дрвећа, данас „красе“ пушкарнице… Недужни људи спроведени су у тамнице.
Откако су се окупатори досетили да вишак паса јужно од Ибра покупе у комби, довезу и истресу на улице севера, окупацију и те како подносе и наши четвороножни „суграђани“. Грдни, не знајући за бриселску нагодбу, би да одбране своју територију, па настане крвопролиће.
„Ја стварно не разумем шта је смисао да уђете у неку собу и напустите је за десет дана…“ – мирно коментарише председник потоњу насилну (с пушкама на готовс) узурпацију преосталих српских институција. „Багателисањем“ последица насилничког чина, председник при пуној свести обмањује јавност, јер из његовог коментара произлази да ови како дођу тако и оду. Последице досадашњих насилничких аката над Србима и не помиње. Колико је оних који још памте, а десило се безмало јуче, затварање експозитура српских банака, поштанских испостава, забрану таблица, потом и српских дозвола (ово потоње је била тек дводневна успутна вест), да не говоримо о свему предатом. Кад набраја шта је све, испуњавајући тачке споразума, предао („ Предали смо им Телеком, што значи да су добили свој позивни број…правосуђе и судство, регионалну полицију и јединице цивилне заштите“) председник, разумљиво, избегава да помене предају / продају људских живота. Последице свих његових предаја / продаја српски народ на Косову и Метохији, заједно са Горанцима и Србији наклоњеним припадницима других етноса, данас живи. Та чињеница вешто се засењује хорском промоцијом председниковог „родољубља“, све то уз пинковски развратничко-сатански плес, или пак дернек, уз, на ражњу печеног вола, пијане певаљке и дојучерашње тобоже „наше“ браниоце Косова, политичаре и политичарке, па још уз државну заставу којом пијана гомила маше верујући да тако доказује свој патриотизам.
Ма какво Косово! Е, да је још турских серија! Ако је неко очекивао да ће, након снимања серије о босанском џелату који је Србима ножем копао очи, ТВ станице престати с емитовањем турских серија, грдно се преварио. Пре би се одрекли оца и мајке неголи се лишили лако стечене зараде, а доконом женском пуку ускратили свакодневни угођај, па и могућност да из понуђене лепезе турских имена, изаберу неко и за своје тек рођено Српче.
Наду овдашњих Срба још увек крепи уверење да није све пропало, да је и у централном делу наше земље доста оних који разумеју шта нас је све заједно снашло. Да није тако, оглашавања с Косова и Метохије попут овог не би имала никаквог смисла. Она нису с циљем да се, далеко било, изнуди сажаљење него да се поближе сагледају последице „компромисне“, то јест нагодбене политике актуелне српске власти.
Понекад замишљам који би од наших или руских трагикомичара, данас и овде, био највише инспирисан за какво ново драмско остварење. Да ли Нушић, или пре Гогољ који у Ауторској исповести пише: „В Ревизоре я решился собрать в одну кучу все дурное в России (…) и за одним разом посмеяться над всем…“ Намерно не преводим, е да се види и покоје руско слово. Енглески нам је постао други матерњи, за француски ћемо се, обећа председник Макрону, и те како додатно побринути, само је руски изван сваке пажње културне политике наше државе, језик од старине нам најближи који чува и све оно наше што смо „мудрим“ реформама и у корист „пријатељских“ нам турског и немачког избрисали. Од свега што носи руски предзнак, српским властима су највише по вољи новоприспели „емигранти“ с пуним џеповима, поготово они гадљиви на сопствену Отаџбину. На европском смо путу – кличе председник.
