Први председник ФИФА, богиња Ника, нацисти, Енглеска и Бразил – сви они су повезани у причи, која није имала срећан крај.
Ових дана актуелне су оне о Светском првенству и врло често, истражујући, долазимо до занимљивих појединости о којима смо тек понешто знали, у већем броју случајева – ништа.
Права филмска, холивудска, тиче се трофеја, који је био додељиван победницима планетарне смотре у периоду од 1930. до 1970. године.
Први пехар, назван Победа, касније преименован у част бившег председника Светске куће фудбала, Жила Римеа, имао је бурну историју.
Више пута је био на мети разних лопова, који су желели да имају ову реликвију, из ових или оних разлога.
Трофеј, први пут додељен Уругвају у Монтевидеу, после победе над Аргентином, дизајнирао је Абел Лефлер и направљен је од позлаћеног сребра на бело-жутом мермерном постољу.
Тежио је 3,8 килограма, био висине 35 центиметара, а од 1954, основа пехара била је замењена високим постољем од драгог камена лаписа.
На први Мундијал 1930. стигао је бродом Kонте Верде, са којим су допутовали Жил Риме, као и репрезентације Француске, Румуније и Белгије.
Од тада, Ника, грчка богиња победе, свашта је преживела, пре него што је заувек нестала…
Револуционарно такмичење, Светско првенство, успешан пројекат, убрзо је, као и све, због Другог светског рата, морао да буде прекинут.
Ипак, иако су ствари биле поремећене, жеља за турниром, али и трофејом, била је присутна, а имали су је пре свега нацисти.
Адолф Хитлер је имао амбициозан план да 1942. организује Светско првенство, у времену док широм Европе букти рат. Он није остварен, баш као ни онај, који се тиче присвајања и крађе ове фудбалске реликвије.
Јунак, који је спречио ово прво отуђење пехара и доласка у руке, онога који је не заслужује, био је Италијан Оротино Бараси, потпредседник ФИФА и председник Фудбалског савеза Италије.
Он га је у тајности из једне римске банке пренео кући, сакрио у кутију од ципела, те је тако сачувао од нациста.
Риме је био поносан што је Мундијал преживео највећи рат у историји човечанства, тако да се на сцену поново вратио 1950. године.
Француз је шест година касније био номинован и за Нобелову награду, међутим, жири га је одбио, вероватно због контроверзе око „фашистичког“ Светског првенства 1934. у Италији, која је тријумфовала тада, али и 1938. године.
Немци, односно Западни Немци, додали су нови вео мистерије у вези са пехаром током педесетих година, пошто се након њиховог тријумфа 1954, на турниру у Шведској 1958, он појавио у измењеној варијанти, са другачијом основом и нешто виши него раније.
Неки верују да је ово била верна реплика трофеја, који је изгубљен или украден у Немачкој годину дана уочи седме планетарне смотре.
Најчувенија прича о трофеју Жила Римеа, ипак, доводи нас до Енглеске и Мундијала 1966. године, када је Горди Албион први и једини пут славио.
Пехар је био чуван у Ланкастер капији, одакле није био изношен, осим за неколико рекламних догађаја. Трофеј је био осигуран на 30.000 фунти, иако је његова реална вредност била 10 пута мања.
Догађај, који је недељу дана пунила новинске ступце, одржан је у марту 1966. у Централној дворани Вестминстера, а на њему је био изложен и пехар, чуван од стране више полицајаца, даноноћно.
Током једне поподневне контроле, полицајци су приметили да је витрина обијена и да је пехар нестао, а у потрагу и читаву причу укључио се и Летећи одред полиције, задужен за тешки криминал.
Након узалудних покушаја да нађу лопове, прича је добила неочекивани обрт, недељу дана по пријави нестанка.
Пехар је пронађен у једном парку у јужном Лондону, умотан од новине, а пронашао га је пас по имену Пиклс, који је постао славна личност у Енглеској.
Газдса пса, Дејвис Kорбет, кренуо је до телефонске говорнице да позове брата, да би Пиклс поред њега почео да њушка пакет умотан у новине, који је био наслоњен на точак од аутомобила.
„У то време ИРА (Ирска републиканска армија) била је на слободни, па сам мислио да су подметнули бомбу. Спустио сам га, подигао, па опет спустио. Био сам радознао. Онда сам поцепао папир и ту су били Бразил, Немачка, Уругвај. Дотрчао сам до жене и рекао јој: ’Мислим да сам нашао Светско првенство!'“, испричао је много година касније Kорбет.
Он и његов пас су касније, у јулу, након финала Мундијала, присуствовали свечаној вечери поводом освајања титуле првака света.
„Људи се сећају пса, а не мене“, признао је Kорбет, док су у међувремену бордер коли, раса којој је припадао Пиклс, стекла култни статус међу енглеским фудбалским навијачима.
27 March 1966. The stolen FIFA Men’s World Cup (the Jules Rimet Trophy), was found in London by a dog called Pickles. The dog had drawn the attention of its owner Dave Corbett, during a walk in Norwood, south London to a package, near a tree, that contained the missing trophy. pic.twitter.com/wepD8NK3L5
— Prof. Frank McDonough (@FXMC1957) March 27, 2022
Пехар је остао у власништву Енглеза све до наредног шампионата 1970. у Мексику, а Острвљани су, из предострожности, направили реплику трофеја, упркос забрани ФИФА да то учине.
Трофеј је убрзо нестао из јавности, био је чуван у кући свог креатора, да би 1997. био продат на аукцији, ни мање ни више него Светској фудбалској асоцијацији, за 254.500 фунти.
ФИФА је веровала да је ово у ствари оригинал, али преварила се. Kасније је „вештачењем“ утврђено да је у питању реплика.
Спортски новинар и документариста, Сајмон Kупер, 2006. је питао ФИФА да ли су стварно мислили да је купљени пехар прави? Није очекивао одговор, али га је добио.
„Да, ФИФА је донела одлуку да купи трофеј јер је сматрала да је оригиналан“, гласио је мејл светске куће фудбала.
То значи да је прави, првобитни, трофеј, под условом да педесетих година није нестао у Немачкој, 1970. отишао у Бразил, који је пехар добио у трајно власништво, због чињенице да је по трећи пут постао првак света.
Реликвија, која од 1974. није била у употреби, била је чувана 13 година у Фудбалском савезу Бразила у Рију, све до 20. децембра 1983. године.
Here's a pic of the original base of the Jules Rimet World Cup, just found at FIFA pic.twitter.com/adBLsazbAp
— Simon Kuper (@KuperSimon) January 13, 2015
Тада су двојица мушкараца, унајмљена од угледног банкара Серхија Пералте, онеспособила чувара и украла пехар из сефа.
Kреатор тог сефа, Антонио Сета, признао је да је Пералта покушаво да од њега сазна информација на који начин би га најлакше и на прави начин могли обити, али је овај из патриотских разлога, као и због чињенице да му је брат умро од срчаног удара када је Бразил освојио трећу титулу, одбио сарадњу.
Пералта и остали осумњичени су убрзо били ухапшени, као и аргентински трговац златом, Хуан Kарлос Ернандес, за којег је полиција тврдила да је пехар претопио.
Он је негирао и испоставиће се говорио истину – трагови у његовој ливници показали су да не одговарају трофеју, а и сама чињеница да пехар није био од чистог злата, указује на то да није никако могло да се претопи у златне полуге.
Сумњу у ову причу да је пехар као такав претворен у чисто злато, изнео је и малопре споменути Kупер, који и даље верује да је трофеј сакривен на периферији Рија, у неком подруму колекционара, можда сакривен у кутији за ципеле, баш као и током Другог светског рата…
Истрага није много напредовала, а најважнија вест о овој теми изашла је 2015. године, када је у подруму ФИФА у Цириху пронађено постоље трофеја.
„То је као да нађете египатску мумију. Не можете да јој одредите цену јер је то породични драгуљ. Мислимо да ниједан председник ФИФА није ово видео од самог Жила Римеа. Мислили смо да је постоље изгубљено у Бразилу“, рекао је Дејвис Осел, креативни директор музеја ФИФА.
Пронађени артефакт само је додатно појачао ту мистериозну црту у причи о пехару богиње Нике.
Аутор: Милан Томић/Б92
