Пише: Мишо Вујовић
Света Јерменска апостолска црква – једна од најстаријих хришћанских цркава, основана у трећем веку, подно Арарата, из корена и крви апостола Тадеја и Вартоломеја – поново је на мети. Овога пута, не у мраку османских казамата, не под оштрицом мача султанових јаничара, већ у светлу новог доба, у режији оних који не трпе памћење, идентитет и митове.
У званичном писму из Румуније, епископ Татеос Аршамјан, архиепископ јерменске дијецезе у Румунији, упућује потресан апел српском Патријарху – да дигне свој глас против “антицрквених и антихришћанских активности” које се спроводе у Републици Јерменији – парадоксално, у отаџбини јерменског народа.
Оно што се деценијама шапатом преносило међу монасима, данас је постало неоспорна чињеница: државне структуре у Јерменији воде организовану кампању против Јерменске апостолске цркве и њеног духовног центра — Светог Ечмиаџина. У последњим недељама, тај прогон добија отворено репресиван облик. На мети нису више само речи и прогласи, већ и људи: два јерменска архијереја су ухапшена. Светиња је постала мета, а свештеник — таоц.
Како изгледа културни геноцид над Јерменимa у Нагорно-Карабаху
Ко су прогонитељи?
Они што хоће Јерменију без Јермена. Историју без крста. Државу без цркве. Идентично као и на Космету — прогон почиње од душевних темеља: руше се крстови, пљују иконе, дискредитује верска јерархија. Ко би други могао водити такву кампању него они који служе туђим интересима — западним фондовима, невладиним директивама, и мржњи према свему што подсећа на вечност?
И као што се у Црној Гори сатанизује СПЦ, у Украјини прогони Московска патријаршија, тако се у Јерменији, преко ноћи, Свети Еџмиазин претвара у непријатеља народа. Оним истим народом који је преживео Геноцид, који је оплакивао 1.500.000 мученика.
Позив из Ечмиаџина
Епископ Татеос се у свом апелу не обраћа као политичар, нити као дипломата. Он говори као пастир, као брат. Упозорава на прогон који прераста у нови облик духовног геноцида. Са стрепњом, али и вером, обраћа се Српској православној цркви као једној од ретких које знају шта значи бити нападан због вере, истине, крста.
„Убеђени смо да је у оваквим околностима нарочито важно слово и сведочење сестринске Цркве“, пише Татеос. И заиста — ако Цркве ћуте, камење ће проговорити. А ако се не одбране светиње сада, шта ће остати у аманет нашим потомцима?
Зашто ово треба да нас се тиче?
Јер прогон Цркве — ма где био — увек је прогон човека. Јер оно што се данас дешава у Јерменији, сутра чека Грузију, Србију, Црну Гору, Грчку, Русију. Циљ није само раскол. Циљ је човек без корена. Друштво без жртве. Вера без иконе. Свет без светог.
Кад нападају Ечмиаџин, нападају и Пећку патријаршију. Кад хапсе јерменске архијереје, шаљу поруку и српским епископима. Кад ућуткују древну цркву, не гасе само лампу у Јеревану — већ и свећу у нашим храмовима.
И зато ћутање није опција.
Како изгледа културни геноцид над Јерменимa у Нагорно-Карабаху
Сада, више него икада, потребна је солидарност Цркава, народа, савести. Јер црква није институција — већ плоти вера, жртва и памћење народа. Без ње, и Срби и Јермени, и Руси и Грци — остају само номади у туђој историји.
Зато овај текст није само колумна. Ово је – свети апел. У доба кад се крст опет гони, а црква поново распиње — остати уз Ечмиаџин значи остати уз самог себе.
Да се не понови 1915. Да се не заборави Свети Емиазин. Да се не угаси светло у јерменској лампади. Ни у српској. Ни у људској.
Јер Црква је последњи бедем одбране од нечастивог!
Извор: ИН4С
