Своје излагање морам да започнем апелом да следећу велику годишњицу дочекамо са репрезентативним издањем Сабраних или бар Изабраних дела Драгоша Калајића. Ово време разрешења у коме се налазимо фундаментално потврђује и захтева увиде које је он оставио у књигама. Неопходно их је стога данас поново изнети пред генерације које стасавају. Између осталог, и да би разумели механизме света у коме живе.
У 20-ак минута, колико је преда мном, потребно је да представим две огромне теме којима се Драгош Калајић бавио. Једна је питање филозофије традиције, а друга је европска идеологија – односно наслеђе Издане Европе. Захвалност на помоћи дугујем старим калајићевцима Адамовићу, Добросављевићу и Саши Гајићу.
Још као млад човек у Београду, Калајић се срео са мишљењем које је свет видело, тумачило и нормирало супротно од владајуће марксистичке ортодоксије. Но, насупрот онима који су патили за идеологијом потрошње која влада на Западу – њега је привукла идеологија оних који су на том Западу били прогоњени, егзорцирани, скрајнути и непожељни. Чувена су његова сећања у којима описује како је уживао читајући код Лукача у Разарању ума само цитате проскрибованих мислилаца са којима се овај невешто обрачунавао. Одлазак у Италију и бројна путовања – као и одлично знање четири кључна европска језика – омогућили су му да то своје интересовање развије, продуби и прихвати у потпуности. А затим – на нашу срећу – почне да преноси и на наш терен.
И код нас постоји превод пристојне Сеџвикове књиге која ће читаоца увести у овај магистрални ток мисли аутора као што су Рене Генон, Јулијус Евола, Мирча Елијаде и сличних алтернативних хероја. Уз то је ишла и традиција конзервативних револуционара који су градили модел отпора модерном свету, да парафразирамо Еволу. Насупрот комунистичким инверзијама – ова мисао је тражила повратак на почетке, на изворе у којима се знао ред где је духовност на првом месту, ратништво на другом а трговина на дну. Она говори о уранском принципу, светлости, мужевности, одговорности, трагању. И она покушава да у свим цивилизацијама, културама и религијама нађе исте изворне принципе – супротне од лихварског модела вредности који данас доминира.
Овај универзум Калајић је преносио и код нас од краја 1960-их и почетка 1970-их година. Најпре су дошли чувени темати у часопису Дело, нпр. о утопији, исламу, традицији или Индији, у време када је уређивао овај часопис. У исто време излазе и његови ауторски радови Кршевине и веома важна књига Упориште – која преноси тај модел интегралног човека за којим Калајић трага од Индије и јапанских самураја, преко Спарте и средњег века до савремених изданака. Зрели обрачун са светом контраиницијације добијамо 1978. и 1979. с Мапом антиутопија и чудесним Смаком света.
Трећи сегмент су, наравно, преводи. Захваљујући њему, у нашу културу улазе врло рано преводи Генона и Еволе, ту су чувене едиције у Књижевним новинама „Кристали” (Плотинове Енеаде, Дени де Ружмон, ново издање Шпенглера и Вајнингера, Тилак – Арктичка прадомовина Веда, Конрад Лоренц, Осам смртних грехова човечанства, Јулијан Апостата), Исток-Запад (Мајринк, Анђео са западног прозора), и Суперроман (Бобан Петровић, Рокање нпр.). Треба посебно издвојити његове системске предговоре за Генона (Мрачно доба), Еволу (Метафизика секса) и Сиорана (Историја и утопија) које је Кукић издао у Градцу, великим делом иницирано његовим инструкцијама. Поменимо свакако и роман Космотворац, и увођење Јингера у нашу културу.
У каснијем периоду стваралаштва, ваља уочити значај његове способности примењивања начела, светоназора и филозофија које је изучио и прихватио. Он се темама из филозофије традиције бави не само у тематима и филозофским књигама већ и у књигама Русија устаје, Америчко зло 1 и 2 итд. – али на један изванредно практичан начин, тако да се актуелним друштвеним, политичким, геополитичким или поп-културним феноменима бави смештајући их у светоназор филозофије традиционализма, односно посматрајући их као феномене доба Кали Југе. Но, Калајић никада не остаје на пукој констатацији депресије и опадања, већ покушава да нађе наду и простор за одбрану смисла и вредности традиције.
Европа нација
Драгошева разматрања о Европи и идеји и норми Европе – сакупљена у маестралној књизи Издана Европа, збирци Европска идеологија, те роману Последњи Европљанин – морамо започети реферирањем на дело једног од његових путовођа Курција Малапартеа. Поданички и податни карактер владе која данас води Немачку, али и многе друге европске земље, не може се разумети ако се не прочита Кожа. Овај роман описује како понижене наполитанске и сицилијанске мајке нуде своју женску и мушку децу ослободилачким – а заправо окупационим – савезничким снагама зарад елементарног преживљавања. У исто време, ови ослободиоци су васпостављали мафијашку структуру моћи, која је уз паралелни систем „Гладио” и разне тајне организације заправо сачињавала стварне полуге власти и механизме преко којих су Американци и оно што Калајић назива „лихварска интернационала” држали под контролом западну, а касније и Источну Европу.
Калајић није антиевропејац. Штавише. Он је један од првих који је озбиљно писао о процесима европских интеграција, и то с великим надањима и позитивним оценама, чак и за обогаљени пројекат какав је Моне прогурао. Све време се јасно види симпатија за немачко-француску континенталну идеју Европе – насупрот америчко-британским визијама. Узгред, док су за распад Југославије тада сви таргетирали Немачку, а некакве наде полагали у Американце, он је врло јасно показао да иза целог планираног процеса растакања СФРЈ – али и српских простора – стоји управо Вашингтон, пре свега Волстрит. Стално се залагао за рад на поправљању односа са новом уједињеном Немачком, верујући да се она кад-тад може еманциповати од америчке окупације.
У сјајном тексту о Монеу и Деголу врло јасно супротставља ове две визије и показује како је Волстрит успео да наметне свог агента за закулисног оца европских интеграција, насупрот Деголовој визији Европе од Атлантика до Урала. Ове две геополитичке визије, у логичном извођењу, своде се на своје духовне основе где поново видимо примену филозофије традиције на једно сасвим практично питање. Како је Евола уочио, а Калајић усвојио, управо доминација економије и економских класа над класама духовника и ратника показује инверзију система вредности у овој цивилизацији – па стога није ни чудо што је Монеова заједница, а касније Унија, почела од економских питања и од обједињавања на економском нивоу – који је лихварима, банкарима, корпорацијама и њиховим политичким агентима био најважнији. Калајић се залагао, међутим, да европско обједињавање и одбрана европског простора започне од културе и културних основа, које би једине дале солидну и чврсту основу. Уместо тога, економски простор као фундаменталан – пуни се америчком популарном културом, која такође симболизује антрополошку инверзију, деградацију и самоубиство Европе.
У Европској идеологији се доста јасно гради нормативни модел такве визије Европе нација – какву су аутори париске декларације „Европа у коју можемо да верујемо” 13 година касније покушали да дефинишу. Он подразумева и војну еманципацију од америчке војске и америчких балистичких пројектила, који од 1945. јасно оцртавају колонијални положај европских држава. С друге стране, практична изведба пројекта европских интеграција и тзв. транзиције источноевропских земаља ишли су у потпуно супротном правцу од онога који је зацртан у идејама традиције. Он је, углавном, пратио траг савремених антиутопија које је Калајић мапирао у својој преозбиљној и шокантној књизи истоименог назива из 1978, иначе објављеној код Бошка Руђинчанина у едицији Замак културе у Врњачкој бањи.
Смак света, објављен наредне године у Загребу – као легитимни визуелни други део целог пројекта – заједно са Мапом дао је комплетан бедекер за путовање у пропаст, које ће своју интензификацију добити тек у наше време. Причамо о времену у коме тадашњи професори универзитета и академици и даље испуњавају томове страница о самоуправљању, производним снагама и производним односима, а тек се стидљиво пробијају носиоци наредне интелектуалне фазе увођења либералне политичке традиције. Драгош је деценијама испред свих њих показујући оно што ће тек уследити када се реализује стварање света о коме малограђани стидљиво маштају.
Но, Драгош није само описао духовне и теоријске основе овог преовладавања хтонских принципа, већ је у есејима сакупљеним у делу Издана Европа нацртао и како то у пракси изгледа – баш у време када се славодобитно и тријумфално булазнило о европском уједињавању као коначној реализацији царства небеског на земљи. Чега ту све нема и колико пророчки ова књига делује данас… Издвојићу неколико илустрација.
Европу, најпре, издаје њена елита – дубоко корумпирана – како погрешним теоријама, но још више материјалним привилегијама. У првом есеју из 1988. директно се таргетирају одметнута европска масонерија и Ватикан. Европу издају левичарски интелектуалци попут Ватимоа, који одушевљено слави демографску имплозију белог човека. Затим у два наставка се преноси разговор са високим функционером ЕУ који још тада говори о задатку разарања европских органских нација тиме што ће се увести милиони нових становника из Трећег света и правити нови Вавилон, котао за претапање раса и нација (melting pot). За Француску се 25 година пре Уелбека јасно показује да постоји завера да се она – иза леђа народу – изручи новопридошлим непријатељски настројеним досељеницима. Ствара се геометријска Европа насупрот оној органској, објашњава Калајић. Оцртава се како банкарски лоби у Италији отворено ради за Волстрит против своје државе – а целу аферу предводи извесни Марио Драги – који ће неколико деценија касније бити директор Европске централне банке и председник владе Италије.
Изванредни су, такође, делови о томе како је представа са Чаушескуом била почетак процеса освајања Источне Европе за потребе корпорација и крупног капитала. Сјајан есеј о Бугарској показује како Британци још 1991. доводе Менсу да истражи потенцијале омладине, увиђају огроман интелектуални потенцијал и граде механизме за одвођење деце у нове јаничаре, што је свега три деценије касније довело дотле да ова земља има скоро половину становника мање него тада. Молдавија нпр. и званично има половину. Сјајни, депресивни, али и оптимистични делови о руском пропадању и вери да ће нужно доћи до повратка себи, прештампани су у књизи Русија устаје. (Прво издање објавио је Небојша Кузмановић у Шамцу.)
На овим странама могли сте да сретнете причу о конзервативној револуцији, о другој страни фашистичке Италије и, као и на другим местима, да се учите методологији онога што сам касније назвао „тамним коридорима моћи” насупрот мејнстрим идиотизацији која прича само о видљивим епифеноменима игноришући изворе, стварне узроке и тенденције.
Плејада великана
На крају, ваља дати једну важну инструкцију будућим генерацијама о томе како користити ово његово огромно наслеђе. И овај скуп показао је Драгоша као човека слободе и трагања – који је у исто време и мислилац и филозоф, али је такође и уметник, човек провокације, и експресије. У том контексту треба разумевати и два аспекта његовог дела који и данас изазивају највише забуне. Једно је паганизам, а друго је често изражена и наглашена поза.
Паганизам је, заједно са одређеном врстом екуменизма, напросто знатан део литературе нове европске деснице и филозофије традиције на којој је он растао и развијао се. Такође и великог дела мислилаца конзервативне револуције које је необично поштовао. Де Беноа је, слично као и Евола, сматрао да се само враћањем на претхришћанско јединство Европе могу превазићи дубинске поделе у европском бићу, које су произвеле две велике шизме. Но, временом је Драгош све више схватао и експлицирао идеју да је управо прогон хришћанства – као велике религије и школе цивилизације – као последње бране европске духовности оно на чему предано раде силе глобализма, мелтинг пота и контраиницијације све од француске револуције. Но, традиционалистичка идеја вечног враћања свакако му је и тада остала ближа од линеарне нарације хришћанске есхатологије.
Што се тиче изражене позе, дендизма и временом све израженијег афирмисања класицизма европског наслеђа облачења, музике, хране, вина, књижевног и уопште уметничког канона европских фундамената – неопходно је схватити да је у питању залагање за одбрану и очување самог космичког поретка (Die Welt von Gestern, како би Цвајг рекао), од налета ваневропских хаотичних ритмова, који синкопе и беспоредак уносе у све – укључујући и менталну стабилност човека. Такође, као и код његовог великог учитеља Александра Лончара, у питању је – како би другови комунисти рекли – појачана буржоаска реакција на комунистичко сивило, на беспризорни популизам у коме се губи разлика између елитног и популарног, узвишеног и примитивног. А Драгош је свакако био баштиник значаја хијерархије и меритократије духа, знања, вештине и класичних моралних начела.
Ми смо коначно полуокупиран народ коме је забрањено да Књигу о Милутину уврсти у школску лектиру. Стога, нажалост, не можемо очекивати да Драгошеве књиге уђу у програме факултета хуманистичких наука. Тиме се он, заправо, само уписује у читаву плејаду великана које стално гурају ван институција, док они тврдоглаво настављају да у српском народу стварају најквалитетнија и најиновативнија дела преносећи лучу на нове такве генерације.
У време кулминације Кали Југе, неопходно је схватити да човек има дужност да сведочи о истини упркос слабим изгледима да ће његова мисао тријумфовати. Или Калајићевим речима: „Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.”
Јер, коначно, завршимо његовим речима: „Србин се не рађа већ постаје, полагањем низа тешких испита.”
Нека му је слава и хвала.
Излагање на трибини посвећеној 80. годишњици рођења Драгоша Калајића, 24. новембра 2023.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Печат
