Чини се да се некако навикавамо да свакога дана дође по неколико информација у које је тешко поверовати. Некако нам постаје нормално да је све ненормално. Довољно је пропратити ово што се дешава око до јуче незамисливих трагедија које су се у свега три дана десиле у Рибникару и Дубони. Третман родитеља страдале деце у Рибникару превазилази све границе људскости и представља срамоту не само за актуелни режим, већ за све нас који чинимо ово друштво и који смо неспособни да елементарно испоштујемо погинуле људе и децу. Прилично је мучно пратити како им се сугерише да забораве погинулу децу јер „треба да се окренемо овим што су и даље живи“. Или како је одбијена свака иницијатива за меморијалну собу или било шта слично. Директива државе и министарства је да се сви понашају као да се ништа није десило, деца уредно иду у исте просторије кроз које је убица шетао и пуцао итд.
Из истог тога министарства просвете, које ништа није урадило да се адекватно испрати све што се у Рибникару дешавало, стиже нови правилник о раду са децом, који укључује и сугестије око оцењивања. Правилник укључује и члан 5 који уводи додатно подривање ауторитета учитеља и наставника. Наиме, уместо да је последица Трећег маја била обнова институција, ауторитета, и дисциплине, те покушај да се разуларена деца по школама приведу свести и заштите наставници који су предмет константног малтретирања од стране деце и родитеља, држава је потпуно обрнуто наставила да подрива ионако ослабљени ауторитет васпитача. Наиме препорука за крај године била је да, пазите, наставници шаљу родитељима предлог оцене за дете, и да тек након реакције родитеља имају право да уписују закључне оцене. Ово понижење наставља се новим правилником по коме се уводи де факто да родитељи могу да оцењују професора и да у случају кад половина родитеља није задовољна оценама неког предметног наставника, мора да се формира комисија која ће контролисати његов рад.
Не треба да вам причам како су наставници прихватили ово додатно понижење. Сви ми који имамо децу школског узраста знамо у шта се све то претвара у ситуацији када годишње имамо по три наставника за исти предмет. Наиме због општег стања у просвети у њу иде само онај ко мора. У многим школама одавно имају несвршене студенте, а нова тенденција је да за неке предмете хваташ кога било, без обзира што је школован за други предмет. Опште је познато да смер професора физике нпр неће да упише буквално нико и да за коју годину заиста неће имати ко да предаје предмете попут физике, хемије, биологије. Сличне тенденције су међутим и на србистици где такође све мање деце жели да студира и не дај Боже сутра предаје српски језик и књижевност.
Поменимо тек узгред скандал са судијом коме је додељен предмет у случају Рибникар. Ради се о господину против кога је вођена истрага због тринаест загубљених предмета и коме се некако дају баш контроверзне ствари попут суђења Мики Алексићу.
Кад имате све то пред собом, стижете до тачке када више не можете да верујете да се овакве ствари множе случајно. Има наиме увек оних који ће да кажу: али врх државе није крив за то, он не зна шта се ради, не може све да испрати итд. На страну што он сам бира сараднике и распоређује људе на таква места, односно дозвољава странцима да своје агенте од утицаја масовно распоређују по дубини у свим секторима и системима. Но мени се чини да је држава потпуно и врло свесно укључена пре свега у разарање свести, морала, и вредносне оријентације деце и људи који живе у овом друштву. Да пробам да ово образложим.
Ова власт је као што објашњавамо на овим странама меркантилна по дефиницији. Искључиво их занима шта колико кошта у трговини са странцима и бирачима и како да очувају своју позицију моћи. У тој једначини имају идентичне интересе са странцима а то је да народ буде што мање образован, што примитивнији, заглупљенији, корумпиранији, уз што мање пристојности, солидарности и вере. Као и у свим колонијама, странци праве систем, који наши врло радо прихватају у коме се елитна деца усмеравају ка неколико школа, а затим према напољу. За све остале се ниво захтевности стално смањује, а тиме се и ниво њиховог знања, оспособљености и опште културе генерација које долазе обара. Таквим људима је наравно много лакше владати него образованима, храбрима, моралнима и несклоним корупцији. И ту долазимо до одговора на главно питање. Да ли смо се ми сви покварили као људи и генерално као народ?
Одговор је нажалост да. То се лако види на сваком кораку и чини се да су сви они који још помало критички промишљају свет око себе и воле ову земљу веома свесни тога. Но, другачије се у овом систему и не може очекивати. Наиме сви простори, институције и инструменти који треба да обликују младог човека, али и да доваспитавају старију популацију, налазе се у катастрофалном стању.
Из оваквих школа излазе деца која су бахата, која гледају да се провуку са што мање рада и што више веза и притисака својих родитеља, деца која живе на телефону и другим екранима, која се не друже и не срећу са живим људима па тако не могу ни да развију социјалне вештине као што су договарања, преговарање, организација, дељење па чак ни свађање и решавање конфликата. Код куће такође не могу да добију дисциплину и васпитање јер су породице све више у распаду. Најпре и фактички што показују све веће бројке развода, али и уплашени родитељи који не могу ни да запрете деци јер ће их ови пријавити социјалној служби. Деца све мање времена проводе са родитељима јер су сви на телефонима и зато што они који по цео дан раде или раде више послова немају кад да се баве својом децом.
Људе наравно уништавају и друштвене мреже и цео систем патологије које оне производе и шире. Довољно је погледати како се млади понашају у градском аутобусу где клипове са ју тјуба слушају без икаквог обзира да су ту и десетине других људи којима то смета. Али њих нико не васпитава нити учи да треба да воде рачуна о људима око себе.
Модел који уче и добијају са наших медија и од система који су ови људи направили је: Отимај, задовољи само себе и своје потребе по било коју цену. Други људи су искључиво инструмент за задовољење твојих потреба. Такође, прилагоди се овом коруптивном систему и гледај да без обзира на образовање и компетентност у њему добијеш што више место које онда гледаш да што лукративније наплатиш, углавном нелегалним путем. За то се наравно не одговара осим у случају кад престанеш да плаћаш рекет и умислиш да си постао довољно јак баја. Е онда прођеш као Кокеза, Јовичић и слични хероји ове власти који добију по носу, одлеже чак једно време и у затвору, да би се ресетовали и поново постали добри шрафови механизма.
У посебно језивом стању су наши медији и они никада нису били гори. Све је претворено у велику симулацију, укључујући и бројне квазиполитичке емисије са такозваним аналитичарима, практикантима свих врста који све знају о свачему. Емисије воде полуписмени новинари, а најчешће успаљене снајке које настоје да делују и буду модерне и прогресивне. Све постаје како је Каспар Мазе написао „безгранична забава“.
Људи наравно много кукају и на Цркву. Нажалост у ситуацији кад су све институције уништене и читав јавни простор загађен, а проблеми попут предаје Космета се само умножавају, људи гледају у Цркву као у једину наду или макар склониште од болести која нас окружује. Но и сами архијереји поштено кажу да црква не може да буде боља од онога какав нам је народ – и у њој се накупило проблема, што спољних што унутрашњих. Но, бољу цркву као ни бољи народ немамо па свако од нас коме је стало и до једног и до другог треба да уради све што може да упркос свему преживимо и пре свега очувамо вредности, идентитет и људскост које нас чине оним што јесмо и што смо кроз историју били. Борци пре свега: и за Космет и за српски језик кога џендераши хоће да укину. И не заборавимо, све то је великим делом продукт срамоте коју као народ трпимо и даље. Само ми и Руси и даље одржавамо фараонске споменике двојици тоталитарних узурпатора који су одговорни за милионе побијених и утамничених људи, наших сународника. Дакле Укинимо и иселимо Кућу цвећа!
Миша Ђурковић
Извор: Правда
