Пише: Мирољуб Стојановић
Београдска публика имала је привилегију да филм Немогућа мисија: Коначна одмазда редитеља Кристофера Макворија гледа безмало исти дан као и публика на фестивалу у Кану. Отуд јој је бар морало бити разумљиво зашто је тај филм испраћен канским овацијама.
Осми део Немогуће мисије, најспектакуларнији и најбољи до сада, трасира пут за један нови концепт не само филма спектакла но и за разумевање оних напора који ће перманентну акцију изродити у један егзистенцијални принцип, да не кажемо у један филозофски концепт који, по ко зна који пут, показује да она крилатица Хауарда Хокса – „за мене је најбоља она драма која третира човека у опасности“ – напросто нема алтернативу. Сасвим разумљиво да је овај филм био својеврсно страно тело у Кану, на Фестивалу који помодно врви од интелектуалних садржаја, социјалних ангажовања и моралних дилема.
У Коначној одмазди моралне дилеме не постоје. Етичност (али и егзистенција) је угрожена и ваља је одбранити. Шта је ту дилема? Том Круз као Итан Хант који у овом серијалу уобичајено инкарнира један принцип тешко подводив под могуће, поново је на задатку. Овога пута, да одбрани планету од вештачке интелигенције под именом „Ентитет“ коју негативац Гејбријел тежи да поседује. Подсетимо се да Немогућа мисија: Одмазда из 2023. завршава тако што вештачка интелигенција позната као „Ентитет“, преузима сајбер простор. Коначна одмазда наставља овим путем, али с идејом да се „Ентитет“ онемогући на први поглед да преузме потпуну контролу. Зло и добро екстраполирају се као супротстављена начела, али сада супротстављена тако да пред ништавилом она губе на значају. Зло више није она сива зона у којој ствари постају ужасне, него се анулирају простором потпуног уништења људске врсте. Потпуна пасивизација је оно што прети физичком и биолошком свету који оличава Итан Хант. Пасивизација као реалну опцију такође подразумева могућност нуклеарних удара на Сједињене Државе, које стоје на позицији превентивне контроле ових нуклеарних потенцијала. Отуд је спречавање Гејбријела да се домогне и активира „Ентитет“, суштински мовенс агенс филма. Но, за своју акцију Итану је потребна сагласност америчке председнице Слоун. Њу ваља убедити да је ризик оправдан и предочити јој последице оклевања.
Итан Хант је задрти индивидуалац али, истовремено, тимски играч. Он се обраћа својим колегама научницима речима: „Ја сам заменљив, ви нисте!“ Ово је висока свест једног оперативца који у старту одбија сваку мистификацију о природи свог позива. Итан Хант је антихерој из one of us фолдера. Ризик је саставни део његовог занимања, али, више од тога, постаје и део његовог идентитета. Његов улог није техничка супремација но довитљивост његовог ума и спремност да тестира крајње границе издржљивости. Живот на ивици готово да постаје његов егзистенцијални императив. У Коначној одмазди, његов пуни ангажман захтева да савлада препреке на копну, у води и у ваздуху. Што се воде тиче, подводне сцене су неке од најатрактивнијих у историји филма. Секвенца демонтаже нуклеарног потенцијала руске нуклеарне подморнице превазилази све што је у констелацији воде икада снимљено. Аватар: Пут воде Џејмса Камерона делује бенигно у поређењу с Коначном одмаздом. Овај „водени део“ као да не припада више филму и готово да постаје балет. Као да смо на територији коју је освојила и запосела Пина Бауш, толико је ова секвенца оригинална, незаборавна и јака. Ето, најзад, филма који зауставља дах.
Коначна одмазда функционише на начелу перманентних употреба спектакуларних ситуација, без паузе. Откад Итан Хант добија сагласност за своју мисију, сви акциони сегменти филма сливају се у један. Потрага за крајностима у спектаклу представља суштинско опредељење филма. Не знамо ни за један филм новијег доба који би лако могао бити неми филм какав је то случај с Коначном одмаздом. Заменимо дијалоге међунатписима и тој толико моћној слици ништа неће наудити. Нимало случајно, Брајен Талерико описује овај филм као спој „Јана Флеминга и Бастера Китона“. Кад смо већ код Брајена Талерика, он не скрива одушевљење појединим решењима филма али је исто тако беспоштедно критичан кад га сматра „репетитивним и претенциозним до тачке пародије“. С обзиром на то да потписник сматра репетитивност једним од суштинских својстава савременог филма, није склон повлађивати Талерику али је претенциозност филма несумњива. Бескрајна спирала мултипликовања и надограђивања инцидентних ситуација свакако припада домену претенциозности, али му сам начин на који је осмишљена ова „wар гаме“ даје алиби, јер, као и у сваком рату, шокови су неисцрпни а граница праве мере у њиховом третману прилично нејасна.
Уосталом, ко је тај еуфорични гледалац који је очекивао да ће се након „водене“ секвенце у подморници, узбуђење још драматичније манифестовати антологијском сценом у ваздуху, у којој у спектакуларној борби Итан Хант коначно побеђује Гејбријела. Не осећамо ли и ми, на тој висини, како нас оштар ваздух штипа за лице а понор се указује као слатки сан.
Извор: Радар
