Пише: Никола Канкараш
Тамо ђе рујне зоре свићу/Тамо ђе сиви орли кликћу
Тамо ђе гусле и сад гуде/Тамо ђе понос носи људе
Тамо ђе упирем очи своје/Тамо је мало село моје
Тако је о родној груди, на стихове Здравка Ђурановића, пјевао Мирко Рондовић, који је прве завичајне зоре угледао у Видрама код Пљеваља, на празник Покрова Пресвете Богородице, још увијек ратне 1945. године. У родном граду завршава основну школу и гимназију гдје, као члан Културно-умјетничког друштва „Волођа“, прави и прве кораке у ономе што ће касније постати његов животни позив.
Причао је покојни доајен црногорске и југословенске музике Зоран Калезић о Београду као родитељу што је раширених руку дочекивао оне гладне успјеха и признања. Балканска улица није била једносмјерна ни за Мирка Рондовића који по доласку на студије на Вишој школи за спољну трговину, постаје вокални солиста АКУД „Бранко Крсмановић“ са којим је обишао многе земље на свим континентима.
Прва адреса – Радио Београд
Прве трајне снимке за Радио Београд снимио је 1968, а наредне године и прву сингл плочу за загребачки „Југотон“, са ауторским пјесмама „Зашто ме остави“ и „Растанак с мајком“. Ређају се синглови са пјесмама „Козбаша“ и „Которанко“ у пратњи ансамбла Аце Крњевца, затим „Анђелина“ и „Црногорска мајка“ са оркестром Милутина Поповића Захара… Дискографски опус Мирка Рондовића је бројчано невелик, али са снажним печатом црногорског поднебља и духа.
„У Београд сам дошао 1964. године, а прве снимке направио сам са оркестром „Крсмановића“ – снимили смо ЛП плочу и те двије пјесме које сам изводио су примили у Радио. Нисам полагао аудицију, већ сам побиједио на такмичењу солиста културно-уметничких друштава Београда, а били су све јаки пјевачи… Иванка Стефановић, солисткиња КУД-а „Ђока Павловић“ и „Коло“ је била друга, а трећа Гордана Лазаревић која је пјевала у „Лоли“. У жирију су били главни уредник Радио Београда Бора Илић и љубинко Миљковић, етномузиколог и директор продукције.“
После побједе и освојеног првог мјеста на такмичењу вокалних солиста културно умјетничких друштава Београда 1970. године и пласмана у финале такмичења пјевача из цијеле земље познатог под називом „Први глас Студија шест“ 1971. године, постао је стални солиста Радио Београда. Од тада, па до данас за фонотеку радија снимио је око 100 трајних снимака, отргавши од заборава многе дивне пјесме из Старог Раса, данашњег Санџака, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније.
„У вријеме када сам почео да снимам за Радио, шеф Великог народног оркестра био је бата Раде Јашаревић, који ми је рекао да спремим пет пјесама из мог краја. Радио Београд је тада био храм културе. Када сам први пут ’68. чуо на радију пјесму „Ој, весела веселице“ у свом извођењу, нисам могао да препознам да сам то ја…“
Мелодија из сна
Доласком аустроугарског гарнизона у Пљевља 1878. године, град је подијељен на турски и аустроугарски дио, била су два војна логора. У аустроугарској војсци служили су војници из Војводине и Хрватске који су први донијели тамбуре у Пљевља.
Талентован композитор крио се у личности Мирка Рондовића – компоновао је око 30 пјесама од којих је свакако најпознатија „Сви пљеваљски тамбураши“ – засигурно пјесма његове каријере. Снимљена 1987. године, на текст Руждије Крупе и у аранжману Драгана Кнежевића, ова композиција ушла је у антологију црногорске народне музике, а касније ју је, иако уз бројне перипетије, 1996. преснимио и Зоран Калезић.
„Ја сам покушавао да је напишем доста дуго, мада ту има неких песничких мотива као што је река Брезница, Милет башта, река Ћехотина, моје брдо Балибегово где је био сиротињски кварт… Написао сам је за тили часак, без иједне корекције, без потребе да водим прецизан надзор над ритмиком… све се уклопило“, испричао је текстописац Руждија Крупа.
„Било је то негдје 1986. године. Руждија Крупа, из чијих текстова напросто извире музика, послао ми је десетак пјесама, међу њима и „Сви пљеваљски тамбураши“, на коју у први мах нисам обратио пажњу. Рачунао сам да је то пјесма локалног карактера и да није за шири аудиторијум. Снимио сам из цуга 4-5 пјесама, не мислећи да снимим „Пљеваљске тамбураше“. Једне ноћи ми се догоди чудан сан… налазио сам се у некој башти, а ми смо наслиједили имање од бега Тахирбеговића из Пљеваља, гдје је било око хиљаду стабала шљива. Одједанпут ми се појавила мелодија на текст који ми је послао Руждија. Пренуо сам се из сна, а увијек сам држао магнетофон при руци, и отпјевао контуру те мелодије, чак и форшпил. Ујутру сам укључио магнетофон и послушао мелодију…“
Мало је позната прича да су пјесме „Иванова корита“ и „Мостови на Морачи“ нуђене прво Мирку Рондовићу, иако су их касније прославили Мерима његомир и Нешо Лутовац.
„Мериму његомир (тада Куртиш) сам „извукао“ из Градског подрума, гдје је тада пјевала са Станишом Стошићем. Једне вечери сам навратио и чуо дјевојку која фантастично пјева. Назвао сам уредника у ПГП-у, Светомира Шешића, да оде и послуша. Након тога ју је довео у Радио. Мерима је била најбољи пјевач у Србији.“
Осим „Пљеваљских тамбураша“, познате су Миркове интерпретације пјесама „Грана од бора“, „Тамбурало у тамбуру момче“, „Снијег паде на бехар, на воће“, „Прођох кроз гору“, „Дуни вјетре мало са Неретве“, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Ил’ је ведро ил’ облачно“, „Једна суза закључана“, „Још не свиће рујна зора“…
Његошева ноћ скупља од вијека
Поред ниске народних бисера које је својим гласом сачувао од заборава, највише оцјене од стручњака добила је његова интерпретација једине његошеве љубавне пјесме „Ноћ скупља вијека“, која је први пут објављена 1913. године у „Босанској вили“, као и пјесме „Хајдана“ коју је написао краљ Никола И Петровић. За обје ове пјесме музику је написао професор Илија Милатовић.
„Када сам снимао „Ноћ скупља вијека“, имао сам заврзлама са аранжером и диригентом Драганом Кнежевићем. Будући да је био перфекциониста, никада није био задовољан… или гитариста није одсвирао добро или нешто друго није ваљало… а довео је симфонијски оркестар, 40 људи. Цио хор Радио Београда. То је најбољи аранжман који је урадио и уједно нешто најбоље што сам снимио. То је била она елитна, духовна Црна Гора…“
И некролог прерано умрлој кћери књаза Николе, књегињи љубици (Зорки) опјеван је у опусу Мирка Рондовића.
„Снимио сам пјесму „Разбоље се зорна Зорка“ у двије верзије – са комплетним и скраћеним текстом. Тај форшпил је направио виолиниста Добрица Васић, међутим грешком смо на плочи потписали љубишу Павковића као аранжера. После сам звао СОКОЈ да то измијене…“
Свађа са љубишом Павковићем – рецепт за успјешну плочу
Доајен босанскохерцеговачког новинарства Вехид Гунић подијелио је својевремено причу коју му је испричао Сафет Исовић. Једном приликом враћао се Сафет аутомобилом из Београда, и негдје код Сремске Митровице у програму Радио Београда чуо је један до тада њему непознат глас. Опчињен гласом, замало је слетио с пута… Похитао је до прве говорнице да позове Радио Београд и пита ко је тај пјевач који је пјевао пјесму „Ил’ је ведро ил’ облачно“. Врло надахнуто је говорио, као о ријетко коме, да такву љепоту гласа и такав смисао за нијансирање пјесме није до тада чуо.
„Снимио сам 1982. године своју прву ЛП плочу, на којој је била и пјесма „Тамбурало у тамбуру момче“ коју сам извукао из анонимности. Након тога је постала велики хит… после годину и по дана снимила ју је и Зехра Деовић. Сафет Исовић је похвалио моју интерпретацију пјесме „Ил’ је ведро ил’ облачно“, говорећи да тако нико више неће моћи да је отпјева. Обрадио сам на тој плочи и пјесму „Још не свиће рујна зора“ коју је први снимио Исмет Крцић, а прославио ју је Бора Спужић Квака. Исмет ме је дуго мрзио због те моје изјаве да је Квака прославио ту пјесму…“
„љубиша Павковић ми је радио аранжман за три пјесме на тој првој плочи – „Тамбурало у тамбуру момче“, „Шетајући поред љубовића“ и „Још не свиће рујна зора“. Отишли смо на пиће у „Три листа дувана“, а снимали смо у Студију В. Пили смо клековачу, и ту смо се у једном тренутку споречкали, а обојица смо били под гасом… и ту ја ријешим да промијеним концепцију плоче и ангажујем Зорана Пејковића за остале нумере. Никад не бих „Ил’ је ведро ил’ облачно“ тако добро снимио да се нисам посвађао са љубишом.“
Добитник домаћих и међународних признања
Мирко Рондовић је представљао Црну Гору на великим међународним манифестацијама као што су Дани црногорске културе у Русији, њемачкој и Енглеској. Био је представник Југославије на фестивалу подунавских земаља познатим под називом Дунав-фест, а Радија Београд и Радија Титоград на манифестацији Дани радија на Брезовици.
Од многобројних признања посебно истиче награду града Београда за културно-уметничку делатност коју је добио 1976. године. Признат му је статус умјетника, а касније и статус истакнутог умјетника.
Добитник је црногорског Оскара за животно дјело (2013). Уручена му је и највећа награда Србије за животно дело из области естрадно-музичке делатности (2020), као и, њему посебно драга, највећа награда родног града Пљеваља – „20. новембар“ за посебан допринос и афирмацију града и општине, која му је додијељена 2015. године.
Од удружења УТЕКС добио је Повељу за очување лепе народне песме. Из Руске Федерације му је 1981. послато Писмо захвалности за учешће у великој манифестацији Дани црногорске културе у Русији. Престижна Вукова задужбина је издала књигу „Даница“ у којој је 30 страна посвећено Мирку Рондовићу. Посебно признање стигло је из издавачке куће ПГП РТС која му је 2011. издала троструки ЦД под називом „Записано у времену“ са 67 пјесама, за чије издавање постоје веома строги критеријуми. Тај ЦД ПГП је издао за само 12 пјевача из Србије и бивше Југославије (из Црне Горе само за Ксенију Цицварић и Мирка Рондовића).
„Има бољих пјевача, али нема оних који боље од мене познају жанровску стилистику. Пјевам Македонију као Македонац, Србију као Србијанац, Босну као Бошњак, Црну Гору као Црногорац, а то не може свако. Сафет Исовић ми је рекао да сам бољи пјевач од њега. Почетком 1990. године је изразио жељу да буде продуцент на мојој следећој плочи, говорећи да жели да извуче максимум из мене. Међутим, брзо се заратило и та сарадња је остала само на идеји, али свуда ме је хвалио.“
Учествовао је у филму професора режије Салија Салинија из Измира „Севдалинка алхемија душе“ као тумач севдалинки из Санџачко-Рашке области. За свој умјетнички рад, као и за учешће у многобројним хуманитарним концертима добио је много захвалница, диплома, повеља.
Радни вијек у „Политици“
Упоредо са богатом музичком и естрадном каријером Мирко Рондовић је од 1970. до 2003. године имао успјешну и радну каријеру у НИП „Политика“ гдје је напредовао од референта адреса, инспектора продаје, референта за план и анализу, шефа Одељења тиража, до руководиоца Сектора тиража и пласмана свих „Политикиних“ издања. Увео је низ техничких и организационих иновација у послове пласмана и продаје штампе, за шта је више пута похваљиван и награђиван.
„Гледао сам да се запослим негдје гдје ћу бити близу Радија. Мој таст је био генерал-потпуковник, секретар за народну одбрану и говорио ми је „Само ти заврши студије и бирај гдје ћеш се запослити“, а моја тадашња дјевојка, касније жена је слагала да су ми остала само још три испита. А мени остало 12. Учио сам и дан и ноћ, да спасим жени образ… полагао сам по три испита, падао… док нисам догурао до 12. И он мени нађе посао у „Прогресору“, па у „Југометалу“, али мени се то није свиђало… Изашао је конкурс у „Политици“ на који сам се пријавио – и примили су ме, без икакве интервенције. Почео сам од најнижег мјеста… као референт за анализу и коректуру пратио сам трендове раста од постанка „Политике“ и на своју руку дизао тираже „Политкиних“ листова“.
Мирко Рондовић посебно истиче да дугује велику захвалност својим родитељима, оцу Тодору и мајци Перки, јер је од њих наслиједио музикалност и јер су му они били највећи узори у људском, моралном, радном и сваком другом погледу. Поносан је и на своју браћу: Радоја (Рашу), Милоја (Мишу), Маринка и Вељка. Сви су честити и поштени људи и сви имају факултетско образовање. Два брата, Маринко и Вељко, су се такође опробали као пјевачи. Вељко је као студент био солиста КУД-а „Жикица Јовановић Шпанац“, а Маринко се поред свог приватног бизниса, такође бави пјевањем као и компоновањем. Мирко и његова браћа имају и сестру Миленку (Милу) која је у младости такође испољавала таленат за пјесму.
Ипак, као свој највећи успјех, Мирко истиче то што је отац петоро дјеце. Има ћерку Нину (1992) и четири сина: Ненада (1970), Предрага (1971), Александра (2000) и најмлађег Огњена (2008). Најстаријег Ненада је добио у 25, а најмлађег Огњена у 63. години живота.
„Када су ме у једном телевизијском гостовању упитали који ми је највећи мотив да се и даље бавим пјевањем, рекао сам: „Док сам био млађи то су биле дјевојке, а сада су доктори.“
Интервју са Мирком Рондовићем урађен је у хотелу „Славија“ у Београду 14. новембра 2025. године
Извор: РТНК
