Пише: Мирко Даутовић
Јавности није предочен текст званичне верзије предлога, што поставља питање да ли је у оптицају више предлога и да ли је Хамасу предочена једна, а Израелцима друга верзија?
Чланак у претходном броју Новог магазина смо завршили вешћу, која је тад тек стигла, да је Савет безбедности 10. јуна усвојио резолуцију 2735 којом позива на примирје и ослобађање талаца. Од тада, влада конфузија шта је заправо предложено и ко је прихватио какве планове. Једно је сигурно – примирја још увек нема, људи у Гази и даље умиру, а израелски званичници се не изјашњавају ни поводом резолуције ни поводом предлога примирја од 31. маја који је Израел, наводно, прихватио. Те речи, да је Израел прихватио предлог, стоје у првом члану резолуције 2735. У осталим члановима се говори о фазама имплементације предлога примирја и оне су исте оне које је амерички председник Џозеф Бајден представио на конференцији за медије 31. маја.
Два дана након Бајденове конференције, израелски премијер Бењамин Нетањаху је порекао да је Израел пристао на такав предлог и да нема говора о примирју док палестинска милитантна организација Хамас не буде уништена. Ако је ово исти предлог, зашто би га Нетањаху сада прихватио?
Оно што је нарочито чудно у резолуцији 2735 јесте да, иако се она стално реферише на предлог примирја, и описује његову имплементацију, текст предлога није објављен. Ово је веома необично за резолуције Савета безбедности. У Србији чувена резолуција 1244, на пример, садржи два анекса. Први су закључци са самита у Бону Г8 групе, а на којима ће резолуција 1244 настати; док је други анекс предлог споразума који су Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин донели Слободану Милошевићу 3.јуна. У случају резолуције 2735, ми причамо све време о предлогу чији текст нигде није званично објављен. Неки медији, попут Ал Џазире су средином маја објавили документ предлога, али је питање да ли је то верзија која је договорена. Израелски телевизијски Канал 12 је 10. јуна, истог дана када је резолуција 2735 донета, објавио предлог на који је Нетањаху наводно пристао. У тој верзији стоји да Израел прихвата трајно примирје чак пре размене талаца. На ту вест је реаговао Нетањахуов кабинет и рекао да Израел наставља рат до потпуног уништења Хамаса, као и да је вест Канала 12 „тотална лаж.“ Али шта је онда истина?
Ко контролише Хамас?
Свакако јавности није предочен текст званичне верзије предлога, што поставља питање да ли је у оптицају више предлога и да ли је Хамасу предочена једна, а Израелцима друга верзија? У одсуству израелских реакција, можемо чути Хамасове. Врло брзо је стигла вест из Дохе, престонице Катара, да Хамасово политичко вођство у егзилу прихвата резолуцију. Али шта је са Хамасовим снагама у Појасу Газе? Већ месецима делује да лидер Хамаса у егзилу, Исмаил Ханије, нема апсолутну контролу над оним што ради милитантно крило Хамаса у Гази, предвођено Јахјом Синваром и Мохамедом Деифом, командантом Хамасових борбених јединица, Бригада „Ал Касам“. И заиста, из Газе су уместо пристанка стигле допуне необјављеног предлога, које су чиниле контрапредлог Хамаса из Газе. Ни та верзија није објављена званично, него су је пренели медији.
Хамасови захтеви јесу да ратна дејства престану и да се израелске снаге повуку из Појаса Газе. Израел је ово окарактерисао као „де факто одбијање мировног предлога“, а државни секретар САД, Ентони Блинкен, је изјавио да неки од Хамасових предлога „нису изводљиви“.
Рат се дакле наставља. У суботу је Хамас убио чак 11 израелских војника. Како је израелска армија саопштила, бомба је уништила оклопно возило у којем су се налазили војници. Хамас је славодобитно саопштио да су војнике убили из заседе. Смрт ових војника је далеко јаче потресла израелско друштво него смрт 37.000 Палестинаца у Гази. Нетањахуово одбијање примирја и размене талаца, као и страдање израелских војника су обновили снагу протеста у Тел Авиву и градовима Нетањи и Хаифи. Неколико десетина хиљада демонстраната је блокирало главне магистрале у престоници Израела, али полиција је реаговала брутално. Дванаесторо људи је ухапшено.
Бен-Гвирова улога
Овако насилне реакције су последица контроле које је екстремистички министар Итамар Бен-Гвир успоставио над полицијом. Иако постоји портфолио министра унутрашњих послова, који води Моше Арбел из странке Шас, Бен-Гвир је успео да терором, безобзирношћу и игнорисањем закона и процедура, успостави своју власт над полицијом чије начелнике кажњава и промовише у складу са њиховом подршком његовим плановима.
Када треба разбити протестанте воденим топовима и пендрецима, полиција је ту, у оклопу. Када треба заштити конвоје хуманитарне помоћи од напада израелских екстремиста повезаних са Бен-Гвировом партијом, полиција се појављује тек када су екстремисти већ исекли гуме камиона, а храна, вода и лекови избачени и уништени. Бен-Гвир је изнео захтев Нетањахуу да га убаци у ратни кабинет након што је Бени Ганц дао оставку и иступио из владе 10. јуна. Тиме се упразнило једно место у ратном кабинету које је овај екстремистички политичар кибицовао за себе. То би му донело још већу моћ над апаратом силе Израела.
Нетањахуу је Бен-Гвирова подршка неопходна да би остао на власти, и месецима му је удовољавао. Међутим, чини се да је премијер сада свестан колику опасност овај човек представља за њега. Бен-Гвир није неко кога занима демократија или правна држава. Када је јануара 2023, месецима пре Хамасовог напада, његов посланик Цвика Фогел предложио да се вође опозиције ухапсе због велеиздаје, Бен- Гвир је релативизовао и бранио Фогелове претње. Откако се прича о необјављеном предлогу примирја, Бен-Гвир шаље час имплицитне час експлицитне поруке Нетањахуу да ни не помишља на примирје. Јасно је да ће Бен-Гвирова амбиција кад-тад циљати на Нетањахуа лично, што је овај увидео. Уместо да одбије или позове Бен-Гвира у ратни кабинет, Нетањаху је исти распустио. Тако му није дао разлог да иступи из коалиције, али му је ускратио и јачање.
У недељу 16. јуна, су стигле вести да израелска армија објављује „тактичку паузу“ у Рафи, месту у јужном делу Појаса Газе. Сваког дана, у току дана, Израел неће спроводити нападе, како би хуманитарне организације могле да достављају помоћ људима у Рафи. УН су поздравиле овај корак, али Бен-Гвир је назвао будалом и зликовцем онога ко је пристао на паузу. Имплицитно, реч мора бити о човеку на највишој позицији у земљи – Бењамину Нетањахуу. Већ увече истог дана, неименовани званичник је израелским медијима саопштио да премијер осуђује одлуку о „тактичкој паузи“ и да је тако нешто њему неприхватљиво. Наводно је Нетањахуу спонтано излетела флоскула о Прусији али у одразу: Израел је држава са војском, не војска са државом. Потом се и израелска војска огласила појашњењем да војне операције неће стати. Влада потпуно замешатељство и нејасноћа у којем се америчке дипломате предвођене државним секретаром Ентонијем Блинкеном крећу као гуске у магли. Јасно је да предлог примирја није објављен како би се удовољило Нетањахуу којег би разгневљени Бен-Гвир могао оборити са власти ако би сазнао с чим се тачно Израел сагласио.
Његов још фанатичнији савезник министар финансија Безазел Смотрич је осмислио план којим ће ударити и Палестинце на Западној обали, која је област илегалне колонизације јеврејских фундаменталиста који прогањају и убијају палестинске староседеоце. По споразуму из Осла, више од 75 одсто пореза Палестинске самоуправе убира израелско министарство финансија које онда тај новац пребацује назад Палестинској самоуправи. Смотрич је сада најавио обуставу тих трансфера, као одговор Ирској, Норвешкој и Шпанији на њихово признање Палестине. То ће довести веома брзо до тога да струја, вода, гориво, храна, нестану на Западној обали и тиме се направи још једна хуманитарна катастрофа коју израелски екстремисти планирају. Као што се види, они су већ два корака испред америчких дипломата меког срца и млохавог наступа.
Извор: Нови Магазин
