Пише: Мића Вујичић
Погрешно је мишљење да глумац Миодраг Мики Крстовић увек игра криминалце. Но, ништа лоше! Такви су карактери изузетно сложени. Сећате се, рецимо, проницљиве мисли из есеја Станка Церовића да се у филмовима о мафијашима не псује у кругу породице…
Ипак, уколико се погледа списак Крстовићевих телевизијских и филмских улога на енциклопедији IMDB.com, лако је пребројати да од 1975. до данас тумачи подједнак број свештеника, војних лица и полицајаца. Понекад краљеве, очеве, важне историјске личности.
Уверљиво, без журбе – зна да нема где да се јури.
У емисији ТВ лица… као сав нормалан свет, доступној на РТС Планети, испричао је да су се великани, на почетку његове каријере, трудили да му дају што више простора пред камером. То нас је вратило на згоду са сета: млађи колега наводно је упорно гуркао Крстовића из кадра. У трену када им је претила највећа опасност, док су непријатељи јуришали на њих двојицу, одложио је пиштољ и усред снимања рекао том типу да их сада све сам побије.
Није лако када опус отворите са Павлом Вуисићем, Мијом Алексићем, Ђузом Стојиљковићем!
„Ноншаланција без афектације, сваштарење које увек задржава строгу персоналност, имиџ који је неопредељен између интелектуалца и софистицираног криминалца, ведрина без натруха дозираности, лакоћа која је толико дефицитарна у српском филму и не мање у серијама… То су само неки атрибути глумца који би у новцем мање оптерећеној кинематографији имао три Оскара за епизоду и био означитељ за једну школу глуме“, додаје Мирољуб Стојановић, критичар Радара, о уметничком изразу Микија Крстовића.
Извор: Радар
