Пише: Миодраг Лекић
У нашој теми важно је осврнути се на разлику између прва два заливска рата, која су водила два америчка предсједника – отац и син: Џорџ Х.В. Буш (мандат 1989–1993) и Џорџ В. Буш (мандат 2001–2009).
Између њихових мандата предсједник САД био је Бил Клинтон (1993–2001), који је започео у новијој историји епоху отвореног кршења међународног права водећи НАТО рат 1999. против СРЈ.
Актуелни војни удари САД и Израела против Ирана већ сада улазе у историју као Трећи заливски рат.
Ако су прва два заливска рата против Ирака водили Буш старији и Буш млађи, сада предсједник Доналд Трамп, заједно са Израелом, изводи војне ударе против Ирана, што многи већ називају Трећим заливским ратом.
Први заливски рат
(1990–1991) карактерисала је култура легалности, односно поштовање међународног права.
Након што је Ирак нелегитимно напао суверену државу Куваит с циљем њеног припајања, услиједила је војна иницијатива коју су предводиле САД и предсједник Буш старији.
Иако је расположење међународног јавног мњења, па и у Америци, било јасно за кажњавање Ирака и ослобађање Кувајта, амерички предсједник је најприје желио да политички и правно изгради пуну легалност војне интервенције.
Ту се могу издвојити пет момената. Водећи политику „bipartisanship“, односно тражење унутрашњег консензуса републиканаца и демократа, Буш старији је у америчком Конгресу добио подршку обје партије и одлуку о интервенцији. Затим је затражио мандат Савјета безбједности Уједињених нација, који је и добио након колективне дебате. Покренуо је широку међународну коалицију за ослобађање Кувајта, укључујући кључне арапске државе. Затражио је и добио уздржаност Израела како се рат не би регионализовао. Затражио је и добио политичку подршку Покрета несврстаних, којим је тада предсједавала Југославија. Све наведене радње дале су интервенцији легални и легитимни карактер, уз јасно ограничен циљ.
Након успјешне војне операције у Заливу и ослобађања Кувајта, предсједник Буш старији свјесно је одустао од марша на Багдад и свргавања Садама Хусеина, иако се таква могућност реално отварала.
То је учинио из неколико разлога:
а) да не разбије међународни консензус,
б) да не дестабилизује регион,
ц) да легални рат не претвори у империјално ширење.
У најкраћем, радило се о праведној и ефикасној интервенцији уз поштовање међународног права – сила је употријебљена као посљедње средство.
Због тога Буш старији у овом случају остаје примјер културе међународне легалности.
Шири политички контекст
И у односима према Европи током свог мандата Буш старији је показивао умјереност и приврженост правилима – често супротно ономе што ће касније обиљежити америчку спољну политику.
Када се 30. јула 1991. срео са Михаилом Горбачом, предложио је демократске реформе Совјетског Савеза. Сјутрадан, 1. августа, у говору у украјинском парламенту у Кијеву, упозорио је на опасност „самоубилачког национализма“, чак сугеришући Украјини прије аутономију него пуну независност.
Хавијер Блас: Америка мора пошто пото отворити Ормуски мореуз
Из књиге америчког амбасадора у Москви Џеки Матлока „Autopsy on an Empire“ могу се сазнати детаљи тзв. „џентлменских“ договора са Горбачовом на Малти о уједињењу Њемачке и неширењу НАТО-а на исток – што касније није испоштовано.
Други заливски рат
Други заливски рат започео је 2003. нападом САД и Велике Британије на Ирак – ван легалног оквира међународног права.
Иронијом историје, међу главним актерима рушења међународног правног поретка нашао се управо Буш млађи, син предсједника који је 1991. дјеловао у складу с правилима међународне легалности.
Интервенција 2003. изведена је без сагласности Савјета безбједности УН.
Политичко-правна конструкција заснивала се на тврдњи да Ирак посједује оружје за масовно уништење – што је касније и са званичних америчких мјеста демантовано.
Умјесто међународног консензуса лансирана је формула „коалиције вољних“.
Један од циљева инвазије био је и „regime change“, односно промјена режима, без јасног плана за „дан послије“.
Биланси тог рата били су тешки: огромне људске жртве, политички хаос, пљачка културног блага древне цивилизације, јачање радикалног исламизма, дезинтеграција државе и дуготрајна нестабилност региона.
У најкраћем, радило се о нелегитимној интервенцији са становишта међународног права.
Трећи заливски рат
У току је Трећи заливски рат.
Историчари (инстант) већ означавају „рат од дванаест дана“ из јуна 2025. против Ирана као увод у садашњи шири конфликт.
Занимљиво је да почетке ратова у савременом свијету готово увијек прати снажна пропаганда, често уз образложење да је ријеч о превентивном спречавању већег зла. Садашњи рат против, без сумње, аутократског и репресивног режима у Ирану образлаже се превентивним спречавањем иранског удара на Израел. Ипак, остаје питање: да ли је рат покренут да би се спријечио већи рат – или да би се спријечио мир? Јер и мир је био на столу током преговора у Женеви. За коначне оцјене мораћемо сачекати крај конфликта.
Али већ сада је могуће уочити неколико чињеница:
– рат није покренут на основу међународног права;
– није ни покушано добијање легитимитета у Уједињеним нацијама;
– конфликт је брзо добио регионални карактер.
Америчко-израелски напади на Иран нијесу довели до промјене режима.
Али јесу произвели економски хаос на ширем простору.
Нажалост, већ су донијели огромне жртве и разарања, нарочито међу цивилима – што је постала константа савремених ратова. Ако је циљ био геополитичко редефинисање Блиског истока, ни то засад није на видику. Није на видику разграђивање међународног поретка јер тај посао је већ завршен.
Нови поредак, међутим, још није изграђен. Живимо – и то је данас све чешћа оцјена – у времену непоретка. У таквим условима међународно право све рјеђе одређује ток свјетске политике. Ако нажалост међународно право данас код свјетских званичника и постоји као озбиљна тема.
Извор: Дан
