Пише: Миодраг Лекић
Дан државности, 13. јул је протекао у обичајно нерадној, празничкој атмосфери и није се суштински разликовао од оних претходних.
Припадам генерацији која је, живјећи у неколико државно правних облика и наслова земље, конкретно четири, за дан државности имала различите датуме. Наиме, Црна Гора је нешто мање од једног вијека била вољно или невољно дио ширих државних заједница да би се сасвим вратила кући, под својим историјским именом.
Кућу је требало, ако не изнова градити, макар поправити притом тежећи оном идеалу који је такође био дио традиционалне црногорске приче – имати поштену кућу. Све с циљем да се некако земља укотви у свој магистрални пут. И то неким спојем традиције и модерности. Другим ријечима – требало је градити озбиљну, пристојну државу правила која једнако важе за све њене грађане, заједницу способну да се успјешно репородукује, прије свега на економском и културном плану.
Како нам је у тој градњи ишло, од темеља па даље, остаје тема за озбиљну анлизу.
И Дан државности би могао бити добар повод.
Значај јавне дебате
И друге државе и народи повремено постављају питања, од оних широког историјског замаха – “одакле долазимо, гдје смо, куда идемо…” све до тражења биланса у некој конкретној области, у сваком случају суштинског, дакле културно вредносног карактера.
Не ради се о скоковима у прошлост само ради евентуалног доприноса дешифровању историје и њених скривених страна. Паралелно ради се о афирмисању базичних и несумњивих вриједности.
У питању је и прагматичан циљ како у друштву наставити заједнички живот боље и хармоничније, притом усвајати цивилизоване норме и демократске методе јавног живота.
Француска, још од Де Гола, је позната по јавним дебатама које је би директно и у демократској форми подстицао предсједник државе.
Макрон је отишао даље па је иницирао међународни, европски дијалог о “будућности Европе” који је требало да се заврши великом Европском конференцијом. Овај започети пројекат с циљем проналажења “стратешког компаса” је фактички заустављен, између осталог ратом у Украјини који је наметнуо нове европске приоритете.
Саркози је био покренуо расправу о француском идентитету. Знамо, није се радило о нацији која је прустовски речено у трагању за изгубљеним идентитетом, нити је у питању била вокација Француза да се повремено изложе некој врсти националне психоанлизе. Неко ће рећи лако је Французима да расправљају о идентитету, па и у условима око шест милиона муслимана у тој држави, када су онако сви привржени химни и застави. То је тачно, исто и као чињеница да они нису мијењали химну сваких двадестак година, и наравно незамисливо да би то урадили без ширег консензуса гласањем неке тијесне, пролазне парламентарне већине.
Французи су заједнички и без прегласавања изабрали своју химну “Пјесму војника са Рајне” – аутор музике и ријечи Клод Руже де Лил – коју су пјевали добровољци из Марсеља приближвајући се Паризу, због чега је химна популарно названа “Марсељеза”. У сваком случају химна је постала велики симбол заједништва. Насупрот, истина у врло ријетким случајевима, химнама симболима подјела.
И Ангела Меркел, чији се државни формат некако повећава протоком времена, је својевремно изашла у јавност анализом стања мултикултуралности у Њемачкој.
Остала је запажена јавна интервенција британског премијера Давида Камеруна којом је, слично Меркеловој, заступао гледиште да је прилично истрошен модел мултикултуралности.
Говоримо о Француској, Њемачкој, Енглеској, о три компактна народа, већ одавно консолидиваним демократијама, и баш зато њихове политичке елите су спремне да се суочавају са новим искушењима које доносе динамике новог друштвног живота. Не случајно императив је интеграција свих око заједничких вриједности. И док није касно.
Јер модел који не интегрише, између осталог и различите друштвене групе, води одвојеним реалностима, које послије фазе државног игнорисања тог феномена, води удаљавањима и потенцијалним антагонизмима.
У Америци, и према њеној демократској традицији, се воде јавне расправе о тренутку земље, и то неријетко на врло критички начин. Узгред – када би неко у нашој средини објавио критичке погледе, дакле слично само малом дијелу онога што се објављује у САД, па и о рату о Украјини, овдје би се подигли многи пунктови за надзор над Црном Гором, па и неке домаће институције ослоњене на финансирања својих газда, које, понекад и трагикомично, денуцијантски трагају за малигним и другим димним утицајима. Можемо само замислити панику тог круга када би неко овдје објавио књигу под насловом “Да ли Америка личи на Совјетски Савез у 1990” коју је ове године објавио амерички културни критичар Ј. Диани Is America like the the Soviet Union in 1990? It feels that way””.
Прелазећи на релевантнија издања врло је занимљива, рекао бих и љековита, анализа Џорџа Фридмана угледног оснивача и предсједника Центра за геополитику Геополитицал Футурес у књизи “Америка, олуја прије затишја” (The storm Before the Calm).
Описујући цикличне успоне и падове у америчкој историји, бавећи се такође и питањем америчког идентитета, Фридман очекује да ће Америка изаћи ипак јача након садашње олује.
Уосталом нема те теме коју амерички кандидати у предстојећој предсједничкој кампањи неће претрести на отворен и критички начин. У сваком случају слобода изражавања мишљења и погледа, посебно штампе у Америци остаје примјер за многе друге, и за нас, дакако.
У сусједној Италији познати геополитички часопис Лимес је тематски посветио једно издање под индикативно критичким насловом “Постоји ли Италија? Зависи од нас” (Esiste l’Italia? Dipende da noi.)
Макар и навикнути на репродуковање ауторитарне традиције из Русије кроз историју гдје је много мање простора за критичку ријеч треба констатовати да изостаје једна дуга традиција из велике руске историје.
Улога писца чија се мисија, према традиционалном схватању, не ограничава на књижевно – естетску димензију. Реконструкције и правац историје, андјели и демони у њој, судбине и драме обичног човјека у вихорима историје, стање духа народа, борба за истину и правду се примарне теме писца у његовом књижавном дјелу, али и у другим формама интелектуалним ангажовања за боље и праведније друштво.
У том смислу често је цитиран Александар Херцен који је срединим 19. вијека овако видио улога руског писца: “За народ који нема друштвену слободу књижевност је једина трибина са чије висине он приморава да се чује крик његовог немира и савјести”.
Коначно ту и обавеза одговора на питање које је постало класично. “Што да се ради?”
Сва та велика традиција није само свједочанство о једном времену, већ нам омогућава да разумијемо савремено доба Русије. Солжењицин је, па и на свом искуству, дотакао тему “болног сусрета руске душе са Западом”. Све то и данас изгледа савремено јер је поново отворена велика и сложена историјска тема односа Запада и Русије.
Уосталом порука завршних реченица класичног руског писца из Украјне, великог Гогоља у роману “Мртве душе” – да Русија личи на тројку која јури у ноћи тражећи свој пут различит од путева које су пробили други народи – звучи не само савремно, већ је озбиљан повод за размишљање. Не само о историји Русије.
Дијалог у запуштеном друштву
Вратимо се Црној Гори.
Њена криза је “органска” ако бисмо користили један израз Антонија Грамшија.
Треба објаснити дубину кризе у дужем периоду запуштеног друштва. И родоначелници формуле “да није важно што се дешава него је важно што људи мисле да се дешава” су почели да вјерују у ову манипулатоску максиму.
Ако је грађење поштене куће било нереално, неко ће рећи очекивање анахроног карактера, да ли се морало стићи до оцјене, макар она звучала и мало огољено, угледног америчког професора Моизеса Наима објављене у престижном Форин Аферс 2012. да је Црна Гора “мафијашка земља”. Оцјена неугодна чак и за противнике тадашњег плутократског режима.
Слиједили су епитети из европских и америчких кругова о “ендемској корупцији”, “хибридном друштву”… Приближавала се врхунцу дегенерација система којег су карактерисале, с једне стране фасадне и контролисане институције и с друге паралелни ситем који је фактички управљао земљом. То је мрежа вертикално структуирана врха политике на челу са врховним шефом (босом) и повјерљивим оперативним људима савјетника, полицијских функционера, тајних сужби, особа из корумпираног судског система све до круга клијентелистичких пропагандиста.
За разлику од класичне мафије овај систем етаблиране корупције се гротескно “покривао” идеолошком причом, односно култом борбе за нови виши, историјски циљ.
Митска слика мафије (и полиције) која се бори за националне циљеве.
Такође у функцији трајања власти отворен је динамичан процес подстицања етничких подјела, њихово све веће затварање у географске и духовне етно феуде. Ради се о сада већ одмаклим националним фрагметацијама земље. С неизвјесним расплетом.
Тема боснизације Црне Горе, некада незамислива, све је мање табу у јавном дискурсу.
Култура и стање свијести су слиједили озбиљне поремећаје државне политике и праксе. Све већа контаминација јавног живота је прилично провинцијализовала стање духа.
Побједа 30. августа 2020. је брзо поражена. Брзо су изневјерена очекивања грађана.
Одређени позитивни резултати су остали усамљени пред налетима естрадне политике и њихових протагониста.
Шверц цигарета и наркотика, метафорички и буквално, је остао гравитациони центар дешавања у земљи, повремено и државног.
Политика доминантно редукована на пропагандне слогане, схваћена као освајање партијског плијена, уз сталала и импресиван раст амбиција, па је у том смислу све већи “ред жаба пред поткивачницом”, да употребимо наслов књиге Љубомира Симовића.
Како из хроничне кризе и тапкање у мјесту, како зауставити својеврсни деклинизам?
Земља јесте уморна од залудних и заблудних обећања.
Црна Гора опет између нових нада и старих заблуда.
Тражење стратешког компаса
У том духу се прошле недеље разговарало на Дијалошком форуму који је организовао предсједник дражаве Јаков Милатовић, под насловом “Црна Гора између историјског ревизионизма и европског антифашизма”.
Скуп је протекао у знаку различитог састава учесника, њихових аутономних мишљења и поред нешто бројнијег, ако сам добро разумио, присуства једног цивилног удружења.
Идеја предсједника државе да покрене јавни форум, позове учеснике који не морају да дијеле његове погледе, па и оне учеснике који су својим легитимним правом гласали – како је рекао – на предсједничким изборима његовог ривала, јесте био демократски чин. Пораженом ривалу се то сасвим сигурно није могло догодити док је био предсједник.
Дебата је протекла, уз повремене и пожељне разлике у гледиштима, укупно у толерантном тону. Претпостављам да ће бити још дебата, па и квалитетнијих. И у другим саставима.
Тема је била прилагођена Дану државности, 13.јулу. Истина, ради се о датуму који обиљежава два историјска догађаја 1878. и 1941. И ту су се отворила многа питања.
Око одређења фашизма и његове мрачне улоге у историји смо се могли лако сагласити. Не би требало да нас ту збуни ни појава трансфера мафије и корупционашких група ка антифашизму, што је посебна тема.
Током првог 13. јула, историјског догађаја на Берлинском конгресу није било фашизма. Та мрачна и расистичка идеологија ће настати нешто касније у Европи успјешно се селећи другдје, па и по нашем простору.
Те године, уочи Берлинског конгреса Црна Гора је, на основу тврдњи историчара, била готово цијела хришћанско – православна земља. Велика тема за историјско изучавање, а и од помоћи данас, јесте способност просвјећеног владара, књаза Николе Петровића да осмишљено води државну политику успјешно налазећи modus vivendi свих етничких група у новонастајућој, тада већ мултиетничкој држави. Што је све повећано Балканским ратовима.
И ту се одмах отвара питање – како то да је управо сада када је земља одмакла у матерјалним условима живота у односу на 1878. годину, мултиетнички склад доведен у питање. Сада када су националне фрагментације с различитим тумачењима стварности и национализованим историјама отишле тако далеко. Дакле, у условима када енергија етничких фагментација постаје полако јача од интегративно – државне свијести.
Неопходно је објаснити биланс идентитетских битака претходних деценија, методом “утјеривања” идентитета након чега је земља стигла до дубоке кризе идентитета. Управо је криза идентитета доминантна слика споља на данашњу Црну Гору. Не треба велика државна памет И знати да се идентитет гради, а не утјерује. Уствари, није се радило о памети, већ о свјесним манипулацијама стратегијом владања “Подјели, завади и владај”.
Сада је питање (не)способност да се зауставе и преокрену негативни друштвени токови.
Да се заустави слика Црне Горе као “состав паклене неслоге” (Његош). Једино се грађењем озбиљне државне политике и неострашћеносћу у јавном простору може доћи до суштинске стабилности, унутрашње и спољне слободе земље и њених грађана.
Опет питање – да ли је недостатак ширег консензуса аутобиографска црта нације или недораслост политичких елита да покрену кредибилне идеје иза којих би стао ауторитет озбиљне државне политике?
Очигледно, више је питања него одговора. Као уосталом и о ревизионизму који има своје двије стране. И који треба разликовати од негационизма.
Не знам колико смо на форуму успјели да разгрнемо магле даље и недавне прошлости. И садашњости. Све опет због будућности. У праву су они који кажу – будућност је старија од прошлости.
У сваком случају трагање за изласком из органске кризе, суочити се отворено и критички с огромним проблемима јесте чин одговорности.
Све у тражењу нашег стратешког компаса.
И ту бисмо могли бити у складу с Европом која је, такође пред изазовима, ипак нешто другачијим, а у трагању за својим компасом.
Извор: Вијести
