Пише: Мијат Лакићевић

Милош Московљевић (1884, село Варна, код Шапца) врло мало је познат домаћој широј, а и стручној јавности иако је реч о човеку изузетно богатог животног пута. Као добровољац учествовао је у Балканском ратовима и Првом светском рату. Савладао је албанску голготу, а са Солунског фронта упућен је, од Владе Краљевине Србије, као национални радник у Русију. По завршетку Првог светског рата био је посланик док се није замерио краљу. Затим је 1928. код академика Александра Белића постао први доктор филолошких наука који је то звање стекао на Београдском универзитету. Као некомпромитовани грађански политичар, по завршетку народноослободилачког рата приступио је комунистима и с њима сарађивао до 1953. године. Био је посланик, потпредседник ЈНОФ-а (Јединственог народноослободилачког фронта Југославије), министар шума у Влади Србије, амбасадор у Ослу и Каиру. По завршетку политичке каријере 1953. године вратио се коначно науци, радећи као научни саветник у Институту за српски (српскохрватски) језик САНУ, одакле је 1960. године по трећи пут пензионисан. Уз бројне радове из области акцентологије, дијалектологије и лексикографије, превођење руских класика било му је посебна страст, превео је, између осталог, Рат и мир и Тихи Дон. Наш саговорник др Момчило Исић са Института за новију историју Србије објавио је недавно обимну монографију “Милош Московљевић, 1884-1968, живот и дело”, која је повод за овај разговор.

Московљевић је један од ретких Срба који је био сведок Октобарске револуције. Какво је било његово виђење тих дана?

Не желећи, до последњег часа, да поверује у бољшевички успех, Московљевић је 25. октобра, и поред констатације о преузимању власти, у своме дневнику записао: “Руска револуција иде млитаво, без живота, крви, темперамента, апатично”. И сутрадан, када је забележио да је први дан владе “Њ. величанства Бронштајна Троцког прошао на миру” и да се бољшевици “одмарају на ловорикама”, био је сумњичав и чинило му се да они “неће дуго”, па је у дневнику записао: “Према томе, бољшевици немају потпуну власт и виде да су сви слојеви скоро против њих, а други су по инерцији или апатији уз њих, а првом згодном или боље незгодном приликом ће их напустити.” Наду да је бољшевичкој власти крај близу, Московљевић је скоро експлицитно изразио у дневнику 28. октобра, речима: “Заврши се и трећи дан владе бољшевика, али по свим знацима судећи, то им је и последњи.” Ово своје мишљење је, у истој дневничкој белешци, додатно поткрепио речима: “Данас на улицама народ све више подиже глас, патроле бољшевика све мање уживају ауторитета, тако да публика већ почиње да разоружава Црвену армију и отима поједине ухваћене. Дума и комитет спасења све више задобијају углед и власт.”

Био је посланик у Скупштини Краљевине СХС/Југославије, а онда је дошао у сукоб са врхом државе. Зашто?

Као опозициони народни посланик, са листе Савеза земљорадника, Милош Московљевић је, у току сва три посланичка мандата, био један од најактивнијих чланова Земљорадничког посланичког клуба. Било као члан Законодавног и Финансијског одбора, било на скупштинским заседањима, аргументовано, жестоко и убедљиво критиковао је: владу, Народну скупштину, владину скупштинску већину, поједине министре лично, па и сам државни врх, на челу са Николом Пашићем и краљем Александром. Истицао је да је парламентаризам у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца “обична владина самовоља”, да је владина политика штетна за државу, те да су њене “игре” око буџета “исмевање Народног представништва” како би се избегла његова контрола; да је Краљевина СХС демократска држава “само по форми и речима”. Аргументованом критиком доказивао је да министар финансија Милан Стојадиновић спроводи финансијску политику супротну од оне коју је пропагирао. Желећи да исмеје Николу Пашића, он се министру војном, на његов коментар како је Лојд Џорџ говором успео да за своју тезу придобије цео парламент, обратио речима: “Јесте г. Министре, али то је Лојд Џорџ, а ви сте, господо, имали јутрос прилике да видите како изгледа наш Лојд Џорџ, могли сте се дивити његовом сјајном уму и бриљантном говорничком таленту.”

Московљевић се оштро противио повећању краљевих приватних трошкова. Рецимо, на скупштинској седници 25. јануара 1926. године говорио је да је целокупан народ незадовољан приликама у држави зато што се њоме није управљало у духу народних интереса. Годину дана касније захтевао је да се и врховни представник државе “пружа према губеру”. Ова критика изгледа да је монарху прелила чашу. Московљевићу више није било места у Народној скупштини. Није се, међутим, врховна власт само тиме задовољила већ је наставила да му се свети, посебно онемогућавањем повратка у државну службу, коју је успео да добије тек после 11 година избором за професора Више педагошке школе.

Милош Московљевић је био један од ретких предратних политичара који се нашао у власти нове Југославије. Како је то било могуће?

То је било могуће из неколико разлога: Московљевић је у младости “симпатисао” социјалисте. Није им пришао јер их је сматрао слабим да изврше крупне друштвене промене, док је комунисте оценио као “опасне фантасте и демагоге”. По завршетку Народноослободилачког рата, с једне стране, поверовао је у искреност нове власти, а са друге пак стране желео је да се искупи зато што је потписао Јонићев антикомунистички апел. Комунисти су пак проценили, претходно проверивши његово држање у току рата, да им Московљевић, прво, може много помоћи у придобијању широких народних маса и сопственој промоцији демократизма своје партије, а затим и као интелектуалац, којих они у својим редовима нису имали много. Истовремено, рачунали су да га увек могу уцењивати потписом на Јоњићевом апелу. Стварно “немогући спој” власти обе Југославије, преко леђа Милоша Московљевића, постигле су тиме што су га из истих разлога, и скоро на исти начин, уклониле из политичког живота.

Зашто је Московљевић дошао у сукоб са властима социјалистичке Југославије?

Још у почетку сарадње Московљевић је уочио неискрен однос комуниста према грађанским странкама у ЈНОФ-у. Схватио је он да “комунисти неће дати никакве промене фронтовских организација и народне власти, само да је не би изгубили из својих руку”. За спајање Народне сељачке странке и Савеза земљорадника тврдио је да је оно “последњи чин велике комедије”, у режији комуниста.

Већ у марту 1946. Московљевић је био међу реткима који су се усудили да критикују власт приликом расправе о Закону о државној контроли, чији је известилац био управо он. Схваћен као опозиционар, али још увек потребан као интелектуалац и истакнути културно-просветни и научни радник, Московљевић је 1947. именован за амбасадора ФНРЈ у Норвешкој. На тај начин уклоњен је са домаће политичке сцене, а пред иностранством је требало да представља израз демократичности и помирљивости комуниста према грађанским политичарима. Његова дипломатска каријера трајала је свега две године. По повратку у Београд и посланичке клупе постао је још критичнији према власти. Рецимо, на Нацрт уставног закона, осим формалних замерки да одаје утисак “недоношчета, крпежа, аљкавости”, изнео је и бројне начелне примедбе, истичући, између осталог, да се “увођењем Већа произвођача и његовим начином бирања газе основна начела демократије и Устава, начело општег, једнаког и непосредног бирања народних представника”.

Иступање против Уставног закона донело је Московљевићу прву већу популарност. Његов говор донеле су Политика и Борба 3. јануара 1953, док је међународну популарност стекао критикујући предлог закона о амнестији, захтевајући да се амнестиранима врати и конфискована имовина и да се тиме обухвате и “политички” кривци. О овом његовом говору опширно је извештавао париски радио, а немачки лист Neue Zurcher Zeitug објавио је телеграм свога дописника из Београда под насловом: “Титов режим. Експеримент са једном опозицијом”. Оштра критика предлога закона о земљишном фонду, који је предвиђао смањење земљишног максимума на 10 ха и стварање социјалистичких газдинстава, означила је, међутим, и крај његове политичке каријере. За њега више није било места у посланичким клупама.

Московљевића је ипак обележио лингвистички рад. Пре свега то се наравно односи на његов Речник српскохрватског језика. Шта се у ствари десило?

Речник савременог српскохрватског књижевног језика с језичким саветником сам Московљевић је називао својим животним делом. Имао је он, као заговорник јединственог српскохрватског језика, међутим, несрећу да му се животно дело појави (почетком фебруара 1966. године) у време растућег хрватског национализма, који је у себи носио и тежњу хрватског језичког сепаратизма. Да би се ширење национализма у Хрватској зауставило и спречило да он поспеши и национализам у Србији, требало је некога у Србији принети на жртвеник. Московљевићев речник, са неколико “неспретних и поједностављених реченица “о настанку и развоју српскохрватског књижевног језика”, те неким испуштеним или и неадекватно описаним и класификованим речима и, нарочито, означавањем свих хрватских варијанти одредницом “покрајински”, али и сам Московљевић, који је још увек за највећи део власти у Србији био реакционар, па и државни непријатељ, представљали су у том моменту веома згодно средство. Партијски гласноговорници утркивали су се у блаћењу Московљевићеве личности и његовог дела.

Сви који се прехладе умиру

Напад је почео Мирко Тепавац, текстом: “Читај као што је написано”, у Политици од 6. марта 1966, у којем, поред дефинисања речи: четник и партизан и др., замера Московљевићу и да залагањем да се називи административних јединица пишу великим словом брани политичку концепцију “у коју не могу да се уклопе наша револуција, федеративно уређење и национална равноправност”. Посебно му је пак сметало што у речнику нема речи Хрват, “нити иједне речи с тим кореном”. Посебно жесток напад Московљевић је доживео од Александра Вуча, сматрајући га за “антидржавног, антидемократу, противника равноправности народа, шовинисту и хрватождера”. Напади су се низали један за другим, без иједне одбране, чак и самом Московљевићу није било дозвољено да се брани. Ниједан лист није хтео да објави његов одговор. И Окружни суд у Београду, на предлог Окружног јавног тужилаштва, без саслушања Милоша Московљевића донео је одлуку о уништењу целокупног тиража речника, уз образложење да су у њему “изнета нетачна и изопачена тврђења, којима се изазива узнемирење код грађана”.

Ви на крају за Московљевића кажете: “Стваралац историје који је постао њена жртва”. Шта вас је руководило да дођете до таквог закључка?

Московљевић је за прву Југославију ратовао, а у Русији је и непосредно пропагирао потребу њеног стварања. Као опозициони народни посланик покушавао је да буде и својеврсни коректив власти новоформиране државе, која га се, међутим, одрекла онда када је и од државног врха тражио да дели судбину свога народа. Одрекла га се и више од деценије му онемогућавала да осигура своју материјалну егзистенцију повратком у државну службу. Пришавши пак комунистима по завршетку Народноослободилачког рата и револуције, Московљевић је, као грађански политичар, допринео учвршћењу њихове власти у широким народним слојевима, а као део те власти најдиректније је доприносио њеној изградњи у првим послератним годинама. Ипак, и она га се одрекла кад је према њој заузео критичнији став. Али га није оставила на миру. Своје научне радове тешко је објављивао јер му је приписивано отпадништво и реакционарство. На крају, кад је успео да објави своје животно дело Речник савременог српскохрватског књижевног језика с језичким саветником, доживео је, као у доба инквизиције, да му се оно уништи, а он прогласи државним непријатељем.

Момчило Исић: Московљевић се брзо замерао свакој власти

Извор: Нови Магазин