Пише: Милош М. Милојевић
На Видовдан, у Лозници, одржан је „свелитијумски сабор“ – окупљање већег броја грађана, противника експлоатације литијума у Западној Србији, где рударска компанија Рио Тинто већ дуже време врши откуп парцела и сондажу терена. У питању је својеврсни наставак „еколошких протеста“ који су потрајали током више месеци на прелазу из 2021. у 2022. годину.
Своједобно, била су то прилично масовна окупљања која су врхунила блокадом аутопута на новобеоградској страни моста Газела. Полиције није било ни на видику – у Србији власти радије пуштају да се незадовољство, неретко праћено безидејношћу, отупи пуким протоком времена но што би да ризикују улазак у ескалаторну спиралу силеџијском блокадом пута.
Испоставило се да је под притиском тих протеста власт ставила, како се каже, само зарез а не тачку на широке науме о експлоатације „сивкастог злата“ (не знам да ли је неко употребио ову фразу за природну сировину сасвим неупечатљивог изгледа). Рио Тинто је настављао да ради у потаји, купује шта му је потребно, и као усредсређени сељак заокружује своје парцеле.
Ове године, пошто су прегрмеле још један изборни циклус власти су поново вратиле питање експлоатације литијума у средиште својеврсног „великог скока напред“. Поред Експа, гомиле бетонских кулиса која би требало Србе да одведе некуд, литијум је, како истиче недавно председник Скупштине а ранији председник Владе Ана Брнабић, нафта двадесет првог века (овог сада) те још један степеник који Србију приближава мешавини Катара и Швајцарске.
Међутим, економска одбрана пројекта – као ни пројекта Експо – коју у јавност износи Ана Брнабић или министарка енергетике или сам председник и сведржитељ Вучић не делује уверљиво. Рудна рента, надкада која следује српском буџету за оно што ће страна компанија извадити и изнети из земље изражена је једноцифреним бројем процената –и може се наслутити да ће бити неколико стотина милиона долара годишње. Уз радна места и спонзорства за намиривање савести то једноставно није велики новац ни у контексту српског државног буџета ни у котексту бруто домаћег производа, а посебно није преображавајући фактор који ће преобразити српску економску стварност.
Да ли ће овај пројекат приближити Србију дохотку Средње Европе по глави становника? Чак и уколико се буде одиграо најповољнији замисливи сценарио одговор је – не, неће.
Ана Брнабић, забринута за српску будућност каже да Србија ризикује да увози батерије ако не искористи ову сјајну прилику. Међутим, Србија ће по свој прилици увозити батерије –вероватно из Кине – и то не би требало особито да је забрињава. А уколико нека компанија овде зачне своју производњу увоз литијума –као ни било које друге сировине – неће бити кључна препрека (оне ће по свој прилици бити пренатрпаност на ипак ограниченом тржишту електричних аутомобила где Кинези већ сада не знају шта ће да раде са оним што произведу).
Располагање технологијом и производним екосистемом чини просторну близину сировине најчешће излишним питањем. Швајцарска производња кафе и чоколаде је класичан пример, али би то могла бити и немачка производња аутомобила у коју је укључен вероватно сваки нерадиоактивни елеменат периодног система. Укратко: проблем српског положаја у светским снабдевачким ланцима и последично светској економији понајмање зависи од тога да ли ће рударски див да заоре Јадар и Рађевину.
Противљење дела јавности – и то дела који није занемарив – не заснива се на критици економске исплативости већ на еколошким бојазнима. Различити аргументи се износе у овом или оном правцу. Разлог притивљења је вероватно дубљи од познавања или непознавања процеса експлоатације ове сировине – страховање да неко други узме нашу земљу, посебно јер то није било која земља већ терен славних подвига. Марш на Дрину, чак и када није ту живо сећање на учеснике битака на Церу, Дрини, Јадру и Колубари, ипак обликује историјску и политичку свест. Зовите то ирационалним до сутра, али та ирационалност је раздвојила ово парче земље од две суседне, врло незгодне империје.
Аутор ових редова врло мало зна о технологији експлоатације литијума. Но, у хипотетичкој препирци са заговорницима овог пројекта би одговорио – литијум не знам али, Бога ми, вас врло добро знам. Знам за Уставни суд који је имао преча посла када је требало да се одреди спрам Бриселског споразума, или за доношење специјалних закона који су део територије престонице галантно препустили страном инвеститору и његовој урбанистичкој тортури, или за специјалног тужиоца коју је тешко пронаћи – што суд опет не спречава да особу која је упутила циничну опаску осуди за претњу – или за судију која је била благонаклона према осуђенику пошто ју је овај издашно наградио проводом на Златибору.
Једном речју, тешко је веровати у институционални капацитет Србије и особито њеног правосуђа да се носе са коруптивним или малициозним деловањем корпорације која иза себе има дугу забележену историју нечасног па и опасног деловања.
Ако је литијум нафта 21. века – а није, ништа није као нафта и вероватно то још дуго неће бити – Србе не кошта ништа да сачекају пола или читаву деценију и виде како пролазе други са овим пословним подухватом.
А ако у међувремену нове технологије или начини експлоатације литијума умање вредност јадарских Халфаје и Румаиле онда можда и нисмо превише пропустили.
