Пише: Милош Лалатовић
Има људи којих ће се ријетко ко сјетити, кад оду са овога свијета. Ријетко их се ко сјети и док су на њему. Као да му нијесу ни припадали. Не знам, ни тацно којем су припадали?
Необични, болесни, смрдљиви, нефункционални, чудни. Скрајнути. Ћутљиви или превише причљиви. Нагли, успорени. Ко це их ухватити? Луди. Просто. Баш луди. Шта је то уопште лудост? Ови несрећници, често су критиковани, много.Од сваког. Највише због своје нефункционалности. А може бити да су се и трудили. Ови људи су карактеристични за све дјелове свијета. Од Америке, гдје несрећници живе у картонским кутијама. Неповезано причајући. Ко зна са ким? Успут се и пас, неког уредног грађанина помокри по њима, док се шета са њим. Да, и пас је уредан. До балканских села, гдје слични ,,лудаци“, такође живе. Причају и они сами са неким. Интензивно пушећи, кад имају. ,,Паразити“.Требало би се основати свјетско удружење оваквих типова. Проблем је што они не би умјели, баш, да се организују. И нико не би ни био заинтересован за то. Није ни битно. Битно је да они ухвате неки свој систем, и да знају, колико им је продавачица наплатила нечега, ето чисто ,,да знају“. Из само њима знаног разлога. Био то Џон, Ранко, Марко или како већ. Само једног дана освану, премину овим свијетом. У развијеним државама, побрину се за њих социјалне службе. Уз сузе неког тамнопутог друга са псом или мачком на погребу ,,случајно рођених“. После им се и не зна ни гроб. На Балкану кажу, ето умро је тај. Сахране га, нека сестра, брат. Уз сво балканско посмртно послужење. Цигарете и ракију. Ето, и посмртни говор им је без неке велике приче. Јер, нико не зна стварно , шта би се о њима могло рећи.Такви су од младости. После сахране се сви разиђу.
Остане у неком Харлему, знак неког уплаканог ,,црње“ за својим пријатељем. На Балкану крстача са именом покојника. Ето то је све. Али ипак ми се чини, да је њихова неисписана прича, врло исписана. Можда више него оних наизглед важних, конвенционалних људи, којима се читају ласкави лицемјерни посмртни говори. На Западу после у лимузини, можда и уз неки шмрк и виски, кажу ,,ма био је с….. . Овдје, на Балкану, ма био је пас, оца му ј…. . Само за оне несрећнике, нико ништа не каже. Ваљда ће се барем неко некад сјетити. Па, макар и Бог, ко вјерује у њега.
