Пише: Милош Лалатовић
Ових дана, тачније, 5 Априла, навршава се тридесет и једна година од трагичне смрти фронтмена бенда Нирвана Курта Кобејна. Толико, не могу да вјерујем. Надмашила је смрт већ четири године, године његовог овоземаљског живота. Да, нашли су га тог кишног дана у његовој кући, окруженој прелијепим и помало тужним зеленилом, мртвог. Неки радник, мајстор или ко већ.
Узрок смрти је самоубиство. Након, што је побјегао из клинике за одвикавање од наркотика отишао је кући, узео велику дозу хероина и таблета, и опалио у себе смртоносан хитац. Био је опчињен оружјем, баш као и његов узор, књижевник Вилијам С. Бароуз, са којим је имао част да се сусретне само седам-осам мјесеци прије смрти. Бароуз је након свега рекао да се код Кобејна већ тада примијећивала смрт.
Владика Јован Ћулибрк, цитирајући неке историчаре умјетности је говорио за његов омиљени бенд Јоy дивисион и за његовог фронтмена Јана Кертиса, који је такође живот завршио суицидом, да се у тој групи осликавала читава западна умјетност и култура задњих хиљаду година. Рок музика је премотавала од свог настанка све умјетничке правце западне културе почев од сакралне музике десетог и једанаестог вијека, преко барока, рококоа, класицизма, романтизма, модерне, постмодерне, на крају је почела да премотава саму себе, а све то оличено у бенду Јоy дивисион, а посебно његовом вокалу Јану Кертису, који на неки интуитивни архетипски начин је носио читав терет Запада, што је било превише за плећа младог човјека од двадесет три- четири године.
Мислим да се тај терет продужио и на музичаре после Кертиса, а своју пуноћу је добио у личности Курта Кобејна, који има изразито западне коријене, бијелог Американца протестанта, западноевропског поријекла. Може се рећи да је једним дијелом закачио овај терет и покојну Ејми Вајнхаус, али ипак Курт је централна личност цивилизације, чија се омладина у потрази за смислом окрећу пороцима и суициду. Није само то одлика западне цивилизације нити је то моја критика исте, таква потреба, само можда уз сво дужно поштовање према сваком народу и раси је изражена широм свијета, али на простијем, баналнијем и кичастијем нивоу. Међутим, Запад, коме и ми припадамо има нешто дубље у својој основи, јудеохришћанску и античку културу старих цивилизација Грчке и Рима, најсавршенију религију и културу, заједно са додатком култура осталих народа Словена, Германа, Гота, и итд. Сви су дали свој максимални допринос тој великој и прелипо украшеној грађевини оличеној у готичким, романичким, барокним, византијским катедралама и црквама, моралу, етици, технологији, великим небодерима. Ипак, у свој својој висини западни човјек је заборавио на једног Човјека, који му је подарио све то, Господа Исуса Христоса.
Заборављајући на Њега, западао је у стање слично оном које се назива ,, изгубљени рај“, а да ни сам није био свјестан тога.
На крају у потрази са смислом одлази на путовање на Исток, стварно или културолошко, без да игдје иде. Пуши опијум, на сликама и музици изображава своје стање, не би ли открио нешто. Они прагматични, окрећу се науци, како би пронашли још једну ову или ону бактерију, врсту биљке, животиње. Све је то добро и лијепо, али опет се све више са тим открићима један Човјек бива заборављен. Као бисер, прекривен гомилом пепела, и та гомила постаје све већа и већа. Да би пронашли смисао млади људи се крајем четрдесетих, педесетих и шездесетих година окрећу битничком и хипи покрету. У почетку слатки невини и наивни младићи и дјевојке, које вриште на појаву свог омиљеног бенда, згодног фрајера, попут Елвиса Прислија, дошло се до Мерилина Менсона, као одличног умјетника, који карикатурише цјелокупну америчку културу.
Но, да се вратимо Кобејну, јер ово има итекако везе са њим.
Рођен у Абердину, Вашингтон, 20 Фебруара 1967. године, живи срећно у типичној америчкој породици средње класе до своје девете године.Након развода родитеља почиње да се повлачи у себе, осјећа стид, иако је развод већ тада у друштву био уобичајна појава. Иде током тинејџерских година од ,,немила до недрага“, родитељи му склапају нове бракове, Курт и његова сестра Кимберли, као дјеца из претходног брака су им дошла као терет, поготово преосјетљиви син. Као дијете и адолосцент, замишљао је да су му родитељи ванземаљци, да је усвојен, и да ће једном доћи по њега. Током средње школе дружио се са једним хомосексуалцем, па су многи мислили да је и он истог опредељења, пошто је постао славан говорио би да је геј у душевном смислу, не сексуалном. Једно вријеме је живио у породици свог школског друга чији су родитељи били активни баптисти, једна од варијанти протестантског хришћанства, бунтовни, а и тихи Курт постаје новообраћени хришћанин. Чак су и неке његове популарне пјесме настале под директним утицајем хришћанства. Из неког разлога напушта ову религију, све се више окреће наркотицима, по неким изворима од своје петнаесте године живота. Враћа се код мајке да живи, међутим, истјерује га из куће након што двије недеље пред матуру напусти средњу школу, пошто ионако не би прошао годину. Живи код разних пријатеља, под мостом као бескућник, па и код мајке у подруму куће кад га не би опазила.
После упознаје Криста Новоселића, који је хрватског поријекла, и заједно са још једним момком Чед Ченингом оснивају бенд који ће постати култан ,, Нирвана“, по будистичком стању савршенства и одсуства бола, а Курт га је у свом животу итекако окусио. После неког времена Ченинга је замијенио Дејв Грол, а по изласку чувеног албума Неверминд из 1991.године, бенд постаје свјетски популаран. Курт убрзо склапа брак са Кортни Лав, пјевачицом бенда Холе, добијају ћеркицу Френси Бин Кобејн 1992. године. Сад се та ,,дјевојчица“ удала и добила дијете, па је Курт постао дједа, иако је одавно мртав. Све је дјеловало идилично, имали су све што су жељели, али опет је славни музичар доживљавао празнину, која се рефлектовала и на тјелесно здравље кроз неидентификовани стомачни бол, који је ,,лијечио“ хероином. Трајало је и тињало то његово стање до 5 Априла 1994. године, кад је нађен мртав, оставивши поруку ,, боље одмах сагорјети, него се постепено гасити“.
Пут који је одабрао Курт, само је један од милиона сличних људи западне цивилизације, и вјероватно је пут за нигднину, ипак једно се мора признати, био је искрен, за разлику од пословних ајкула у свим областима, па и у умјетности. То се најбоље очитавало у његовом промуклом и болном гласу. Оставио је иза себе неизбрисиво умјетничко наслеђе.
Курт, ипак се надам да си на неком бољем мјесту.
