Пише: Милош Лалатовић
Када читамо дјела Албера Камија “Странац “ и Слободана Тишме “Бернадијева соба “, запажамо многе сличности. . .
У оба романа главни лик је усамљеник, код Камија Мерсо, код Тишме Пишта Петровић.
Шта повезује ова два човјека? И један и други живе у хладном свијету. Живе са људима, имају пријатеље, Мерсо и љубавну везу, Пишта, машта о томе, мада све некако извитоперено, не у складу са обичајима средине. Са обзиром на равнодушност свијета и они су одлучили тако да се односе према њему и људима. Уживање и хедонизам су прогласили за врхунац вриједности. Чини се да ниједан ни други немају, посебно Пишта, везаност за материјализам. Живе од данас до сјутра, ствари им служе као за једнократну употребу. Нажалост, сличан однос, ако не и нижи су заузели и према људима.
Иако, код Камија није прецизно дефинисано, може се доћи до закључка да је његов „усамљеник“ имао сличан однос са мајком као и Тишмин. Код Камија је прескочен однос Мерсоа и његове мајке, док је била жива. У моменту њене смрти показује неуобичајну спољашњу равнодушност која није у складу са правилима средине, након чега бива осуђен од исте. Мада се јасно не може разазнати његов прави однос са мајком.
Код Тишминог антихероја, јер он то по свему јесте, мајка је оставила у дјетинству, отишавши да живи у комуни са неким хипиком. Овдје Пишта има амбивалентан однос према мајци. Иако га је оставила он има одређена позитивна осјећања према њој, али ипак се држи, као уосталом од свих људи, подаље и од ње.
Оба лика желе у било којој ситуацији да се нађу, да искористе то да направе себи угођај, задовољство, иако је то у односу околности необично са становишта свијета. То се посебно види код Тишме. Рецимо, његовом лику је врхунско задовољство откривени разваљени аутомобил испред зграде у коме му је званична адреса, али све га више користи као кућу. Његов су стан „окупирали“ пријатељи, који доводе своје непознате познанике, тако да прави власник, иако му сметају, не пита се у својој кући готово ништа. Присутна је та немоћ обичног човјека да се одупре свијету.
Мерсо, као службеник има рационални наизглед споља однос према спољашњости, док је Пишта сањар, асоцијативан тип. Ствара од наведеног аутомобила, као и од скупоцених намештаја читав низ илузија, асоцијација. Повезује нереалне односе између дизајнера намештаја Бернадија и аута у ком живи. Такође, Тишмин лик „беспосличар“ је осјећајнији у односу на хладног бирократу Мерсоа.
Имају оба сличан однос према природи, која им је на симболичан начин одредила живот. Мерсо према Сунцу, Пишта према океану.
На крају животи и једног и другог изгледају као бесмислено животарење. Немогућност да у простом задовољству као врховној вриједности нађу смисао.
Животи ових антијунака су ослобођена духовности, бар конкретне, имају негативан однос према хришћанству. Код Мерсоа је то вјероватно хладни атеизам бирократе, док Пишта тражи смисао у окултизму, сентименталном односу према предметима.
Ови ликови представљају крхке, незаштићене личности у постхришћанској Европи, бар на породичном и личном нивоу, иако дјелују као да чезну у дубинском смислу за Христом.
