Пише: Милош Дашић
Црногорски филм „Понтоново срце“ је нова романтична комедија која тренутно игра у биоскопима.
Прво реч, две, о кликбејту из наслова…
Сигурно сте до сад већ чули за чувеног интернет лика под именом „ауто отпад Киди“. Ако нисте, па то је тип који је, као што му име каже, човек који држи ауто отпад. Међутим, с обзиром да је поприлично груб према муштеријама, многи су решили да му на Гуглу узврате тиме што ће написати негативну рецензију његове радње и помоћи другима да код њега више не свраћају. Али ако је груб уживо, на интернету Киди је још 10 пута гори. И баш на том интернету креће његова узлазна звезда, јер је на сваку негативну рецензију одговорио са пуно атрактивних псовки и увреда које су се касније месецима препричавале.
Главни лик филма „Понотоново срце“ се зове Киди и има ауто отпад. Мало је наопак човек и строг и уме да упути увреду како и у животу тако и на Гуглу. Не колико његов имењак из стварног живота, али свакако личи. У промо материјалу за овај црногорски филм нигде не видох да Марко Јанкетић глуми баш Кидиија, а готово сам сигуран да би управо та вест можда навукла и већи број људи у биоскопе.
Филм о моралној пустињи која се шири: Антонионијева разгледница из Долине смрти
Додуше, какав је крајњи производ, питање је да ли вреди отићи у биоскоп због ове фејк биографије ауто отпада Кидија.
Како нас псује ауто отпад Киди у филму „Понтоново срце“?
У филму пратимо пре свега младу глумицу (Марија Лабудовић) која је решена да поправи дедин стари Мерцедес, који је био редак модел у целој старој Југославији. Деда (Раде Шербеџија) броји своје последње дане и то би био поклон за њега. Упознаје аутомеханичара Кидија (Марко Јанкетић) који, како то обично бива у оваквим филмовима, прво не жели да јој помогне, па попушта, да би се између њих на крају родила и љубав. Наравно у трци са временом да деда види поклон, али и кроз низ неких ситних размирица пратимо упознавање и заљубљивање два главна лика.
У суштини, ако би вам рекли да филм изгледа као „Notting Hill“, али са ауто отпадом Кидијем уместо смотаним библиотекаром ког је глумио Хју Грант, не бисмо много погрешили. Мада свакако, овај опис боље звучи написан на папиру, него у реалности.
У низу проблема који „Понтоново срце“ доноси са собом, можда онај главни је у самом сценарију који сем почетног замајца са заплетом не доноси превише ни хумора ни шарма, а то су управо две компоненте које свака романтична комедија мора да има. И то не да има, него да се дави у њима. Уместо да гледамо једну малу причу о „битанги и принцези“ који се заљубљују на ободима Подгорице, редитељ Сенад Сахмановић неспретно „буџи“ причу и продукцију сценама са дроновима и пејзажима Црне горе поприлично непотребно.
Уместо да загрли естетику независног филма 90-их који би се махом заснивао на симпатичном и врцавом дијалогу, самом продукцијом филм својим радом заличи на исподпросечну тв продукцију.
Марко Јанкетић је добар избор за улогу типа који прво псује, а онда поставља питања. Међутим та идеја је само загребана сценаријом и недовољно истражена, па Јанкетић нема много тога да ради са недоречено написаним ликом. Свакако је прича о двоје младих који се заљубљују јер се супротности привлаче носећа ствар целог заплета, али сам филм нас превише врти у круг са њиховим „да ли ће или се неће“ смувати и помирити, као да нам саопштава да је ово био сценарио за средњеметражни филм. На крају и сама појава Радета Шербеџија у филму делује помало као пала с неба и можда и недовољно употребљена за глумца те величине и калибра.
На крају, „Понтоново срце“ је највише опатило због величине својих амбиција, иако у свом арсеналу нису имали неко велико оружје. Осим тог насловног срца због ког ће свакако филм наћи свој пут до одређене врсте публике. Међутим кад видимо потенцијал целе приче, остаје нам само да жалимо што испред нас није дошао бољи филм .
Извор: City Magazine
