Пише: Милош Чорак
…До угла преко пута, право испод неба,
дођем често душом на сплаву медузе,
трагом своје последње сузе, последње сузе…
Након више од четрдесет година од када је ова Шобићева песма Светозара Марковића 39 објављена, сви који још увек имају мало душе, или оно што је од ње остало, плове на сплаву медузе. Слика Теодора Жерика „Сплав Медузе”, оригналног назива „Сцена бродолома” с почетка XIX века не само што се сматра врхунцем француског романтизма, него је била критика тадашњег француског друштва. Наиме, капетан брода није био изабран на основу свог искуства, знања, компетентности, већ из политичких разлога. Био је, може се рећи, подобан да добије ту одговорну функцију. Својим лошим управљањем довео је до бродолома, услед ког је од 400 путника и чланова посаде, касније на имповизованом сплаву завршило око 140 људи. Капетан је наредио да се пресеку ужад која су вукла сплав и тако их оставио на милост и немилост мору и времену. Глад, жеђ, умор, канибализам и остале недаћи је преживело свега њих 15.
У садашњости, термин „Сплав медузе” симболизује друштвени бродолом који не треба додатно објашњавати, јер га сви живимо на овим балканским просторима. Паметноме доста.
Но, вратимо се Шобићу и његовом стваралаштву. На музичком мору данас, које се њише на тржишним таласима неукуса, плови сплав медузе на којем смо сви ми, који и даље гледамо људским очима и осећамо људским срцем, како каже Киш. Пловимо тако ношени струјом лаких нота, шибани ветровима лоше риме. На све нас, Миладинове песме делују готово исцељујуће, терапеутски. С протоком времена, песник под Требјесом, својим стиховима лечи оне који и даље сањају.
Иако већ деценијама, људи пате за његовим изостанком, Он у Тишини, стоички, живи своје дане.
Два снимљена албума, довољна за вечност а опет недовољна за наша срца.
Дакле, шта је онда, нама, Шобић данас?
Чежња за неким давним, бољим, временима, утеха за данашњицу с којом се не можемо помирити, или проста човекова потреба за уметношћу, онај тихи вапај духа без ког живот не може да тече?
Често, себи, поставим ово питање а ако бих морао да изаберем једно, онда би то било ово последње. Јер где су данас песници? У сваком већем граду бивше нам земље, књига је спала на по два слова. Негде ни толико. Никшић је, имао ту срећу да су у њему стварали Николић и Шобић. Витине стихове живимо данас. Упозоравао је, нисмо чули.
Указивао је, нисмо видели да – друмови ће пожељет лудака.
“…Неће бити тога ко ће смјети,
да посумња у све ко до сада,
попут тешке оморине љети,
свијетом ће владати досада…”
И заиста, данашњим светом влада досада. Оним музичким поготово. На хиљаду певача, дође један текстописац. Песме попут света, досадне, исте. Он ил она у кафани, пате за њим или њом. Неко се удаје или жени, а главни протагониста пати, јер то није он. Толико је болно само написати овако нешто, а камоли одслушати. Пада пуно лаких нота и тешких речи како је само Арсен знао рећи…
Али, битни су прегледи на мрежама и платформама. Нек се само врти, жив човек на све се навикне. Не поставља се питање, која је песма боља, него која је најмање зло. Толико тога нас напада са свих страна, да на нашем сплаву медузе весламо што даље од обале.
С друге стране дирљиво је али у исто време и потресно читати коментаре испод Шобићевих песама. На тој ливади, на којој се неретко сви сретнемо, нема сивих облака поделе, мржње, националних и осталих замерања, свађа. Само љубави и поштовања на све стране. Јер сви смо ту из истог разлога. Исте потребе. Да парафразирам Шобића, сви осећамо у себи, ко по неком смећу, како тумара и њушка једно гладно псето…Гладно уметности казивања.
У томе и лежи највећи Шобићев успех. Својим стиховима променио је на хиљаде живота. Био је ту и кад се смеје и кад се плаче. Отпеване лекције о љубави, свакодневници, животу, не као савети, него као пут.
Тим путем, данас, као на пут ходочашћа, иду многи.
“Ја носим кичму, челичну шину,
не волим када глава ми пада,
с њом спајам земљу и висину,
и кад се лети и кад се страда.”
Како данас не можемо чути, видети или прочитати, да неко позива на аутентичност и да треба живети неким својим правим животом, ови стихови добијају још више на вредности. Бунт је, данас, претворен у етикету, која само треба да прикрије садржај у боци. Па се тако фокус ставља на оног ко пева, а не о чему пева. Ко тога постане свестан, одбациће такав наратив и вратити се у прошлост. Како другачије онда објаснити припаднике моје генерације, дакле рођене крајем осамдесетих па и после, који следе музику својих родитеља, а да их при том, родитељи нису нужно усмерили ка томе?
И ето, поново Николића, грми над Никшићем…
“…И људи ће поћи у повратак,
опчињени минулим стољећем,
друмови ће пожељет лудака,
а лудака више бити неће.”
Било је много примера уметника у свету који су својим делом, покренули један читав талас за собом, или створили свој стил, по ком ће се касније остали мерити. У сликарству, можда, има и највише, али рецимо након Пикаса, имали смо кубисте који су покушали ићи трагом кубизма самог Пикаса. У поезији али и филозофији, имали смо суматраисте, који су неговали писање поезије и филозофију живљења на правцу суматраизма Милоша Црњанског. Крлежијанци пре рата, па и после, као левичарско културолошки правац код нас.
Па се, ето, питам, ако већ данас нема Шобићеваца који би своје стваралаштво заснивали на трагу поетике самог Шобића, да ли се онда ми, који ту поетику живимо, можемо огрнути тим плаштом и рећи за себе да смо Шобићевци?
Да ли је оправдано тако нешто рећи? И имамо ли права на то? Бар привремено, док звук нечије гитаре не превари наше уши, а стихови учине да чујемо баш њега, поново? Док се не појави неко, ко ће својим изражајем запитати: “А зар није штос, животу разбит’ нос?”
До тада, а умјесто глупости, са радија док смо насукани на неко пусто острво, чујемо стихове, Светозара Марковића 39…Светозара Марковића 39… Светозара Марковића 39.
Извор: Феномени
