Један од симптома менталне закржљалости су и ове теорије завјере, које се, опет, кувају у партијским канцеларијама а онда пусте у етар и низ вјетар да се уз ове праве пожаре упале и пожари у људским главама.
Дакле, политички циљ јесте јасан: нипошто, али нипошто, чак ни условима оваквих катастрофа, не допустити да расте дух солидарности и заједништва. Што би Андрић рекао, „изгорети у пожару светова, изгорети без остатка“; само у нашим приликама остаје недирнута мржња и страначка агенда. То ће овдје преживјети и Армагедон.
И, тако, док се давимо у реинтерпретацијама историјских кошмара, садшњица нам, заправо, савршено објашњава зашто је наша прошлост пуна крвомутење, зашто је то један исти и вјечни рат који води Каин против Каина.
Све, али апсолутно све овдје се преображава у инструмент за политичке или национал-шовинистичке потребе. Тако и ови пожари, а који су, опет, мање опасни наспрам пожара у главама. Ако ништа друго, једном ће пасти киша и сачувати оно што преостане након ватре, неку травку, неку кућу, неко стабло. Али људи ће, нажалост, остати исти. Исти они којима је и Други свјетски рат био само подесна околност да искажу своју крвожедну и крвомутну нарав, а, потом, да све то оправдавају боробом за више идеале. Па да. Као и данас. Тражи се „пироман“ политички исплатив, а не онај прави који је направио штету свима.
