Пише: Милорад Дурутовић
Љубав није посљедња соба: постоје још многе/ иза ње, цијелом дужином ходника/ који нема краја.
Јехуда Амихај
Николај Берђајев оправдано запажа да је „љубав […] у човековом палом животу тако изобличена, профанисана и банализована да је постало готово немогуће изјављивати љубавˮ. Међутим, љубав је наша насушна тема. Она је то од самог Почетка. То је, ваљда, гаранција да ће тако остати и до самога Краја.
Наше вријеме — кроз психотерапеутску праксу и разне поуке „животних учитеља“ и инфлуенсера — редефинисало је мит о романтичној љубави. „Љепотица“ и „Звијер“ добиле су прецизна клиничка имена како би се описали разни токсични и дисфункционални односи. Тако смо добили другачији — мислимо и ексклузиван (!) — поглед и на старе и на нове љубави. Укратко: колико користи, толико и штете!
Потребу за љубављу надјачао је страх од везивања и интимног заједничарења. Отуда се јављају и статистички параметри који најављују еру глобалне самштине, осамљивања и алијенације. Али не у смислу разумијевања усамљеништва као предуслова креације, како би то разумио Октавио Паз. Нешто је друго посриједи. Губитак повјерења у брак, породицу и заједничарење за сада једино води у културу промискуитета, јер близина Другог тијела и даље остаје као насушна супстанца нечега што више не можемо називати љубављу, мада има везе са топлином (и допамином).
Ако још постоји мисао о љубави, тај пут може да се опише у неколико корака.
Савремени човјек улази у, како се данас каже, партнерске односе, али носећи и даље са собом гене мита о романтичној љубави. Још се траже „сродне душе“ и „праве особе“ како би се упустило у авантуру потпуне љубавне испуњености. Без сумње, живи стари мит у нама — као културни образац, као психолошка утјеха, као егзистенцијална игра завођења. Подржан са свих страна, а ипак ломљив толико да је његов распад заправо неизбјежан. Међутим, превиђа се да сваки мит има свој ирационални живот. Мит увијек иде другом страном улице. Такорећи, узводно.
Када, дакле, мит о романтичној љубави потоне, човјек се нађе у вртлогу љубавне антропологије. Култура, друштвени живот, историја, романтика, журке, поучне књиге, учитељи и учитељице — читав живот добија непријатне боје обмане, али и свијести о самообмани, барем за оне мало срећније духове. Укратко: добар материјал за „трансакционисте“. Увиђамо, наиме, да су не само туђи већ и сопствени разлози, улози, мотиви и амбиције били погрешни. Иако је идеја љубави сама по себи била племенита, однос је добио нову менталну геометрију — асиметрију.
Добра терапија може да изнађе осу симетрије, али не више у романтичној љубави, не више у сусрету слободе, већ у препознавању трауматске симбиозе, те постављању темеља за неке будуће здраве односе, па макар они били осмишљени као функционални, дакле, емоционални, културни или економски аранжмани. Поштено. Али, гадамеровски речено, метода води само до методске истине. И, опет, то није пут до љубави. Нити је човјек сводљив на дијагнозу. Истичу то понекад (и понеки) и психотерапеути, што заправо јесте отварање малог прозора за велике могућности изван материјалистичког погледа на психу човјекову.
У хришћанском разумијевању, рецимо, човјек не улази у однос зато што већ посједује љубав, већ управо зато што је нема, зато што је тражи — макар и несвјесно, искривљено, па и погрешно. Однос није доказ љубави, него пут ка њој. Чудо у Кани Галилејској то јасно показује: свадба почиње без чуда, без најбољег вина, без изобиља. Тек када нешто нестане, када форма остане празна, (а љубав порозна) долази преображај. Вода постаје вино. Не нови почетак, него преображај постојећег.
Расап романтичног мита зато није само крај, већ и откривење, или барем слутња тајне. Човјек након распада, заљубљеник након дезинтеграције, налази се пред једним другим „чудом“: празнином у којој више нема на шта да се ослони. Не може да се позове ни на чистоту својих намјера, ни на узвишеност идеала. Суочен је са сопственом палом природом — не као моралном кривицом, већ као егзистенцијалном истином. Он не умије да воли онако како је вјеровао да умије.
Та тачка је сродна ономе што мистичка традиција назива „тамном ноћи душе“. У њој не нестаје само утјеха, него и семиоза; не руши се само слика љубави, већ и слика Бога који би ту љубав гарантовао. Али та ноћ није казна. Она је чишћење — од илузија, од захтјева, од трговине са узвишеним.
Покајање, као промјена ума, дешава се управо ту. Не као самопорицање, већ као духовни и душевни реализам: прихватање да љубав није нешто што човјек може произвести, заслужити или контролисати. Тек када престане да брани или креира слику о себи као способном за љубав, отвара се могућност да љубав постане дар, а не животна агенда.
Најтежи дио тог узводног кретања јесте остати отворен, да не кажем емотивно жив, послије слома. Не побјећи у цинизам, не изградити нови мит, не огрнути се плаштом ироније. Прихватити несигурност као једину сигурност. Остати у међупростору и међувремену. Остати сам самцит — без обећања, без гаранција, без захтјева, уцјена и услова. Управо у том простору, који није ни романтичан ни безнадежан, љубав постаје могућа не као испуњење потребе, већ као преображај човјека.
Тако се магични круг затвара: од односа који почиње из нужности, преко распада илузије, до могућности чуда. Љубав не долази на почетку. Она долази — ако уопште дође — на крају.
