Пише: Милорад Дурутовић
Сусрет са модерним технологијама, поготово са унеколико застрашујућим развојем вјештачке интелигенције, уноси све више апокалиптичног немира међу људе, тј. кориснике или конзументе технологија. Тиме се и наш нараштај људи придружује свим претходним који су носили своје ишчекивање коначног краја ове малецне планете коју зовемо Земљом. О томе је, рецимо, читаву једну књигу написао Умберто Еко.
Човјеку је страх од „пошљедњег времена“, како би рекао Вук Караџић, иманентна одлика већ и по усуду људске коначности. А тог страха нијесу лишени ни религиозни духови, јер они знају да крај није крај, већ тренутак Страшног суда. Ту се већ нико не осјећа довољно сигурним да зна на коју ће страну превагнути његова дјела.
И док би се за све минуле епохе могло утврдити да је искуство апокалипсе религијског усмјерења, наше вријеме ипак уноси једну промјену: све чвршће увјерење да цивилизацијски некролог не исписује нека космичка сила, нити страх од атомског рата, већ технологија, која се ‒ према таквим увјерењима ‒ сваког часа може атомизирати, одвојити, одметнути, те најзад уништити или макар поробити човјека. То би био општи опис; тиме би технофобија била шифра апокалипсе коју проживљавамо већ сада.
Па ипак, ако бисмо сагледали разорни учинак дигиталних технологија на психофизички развој савремених људи ‒ скалу поремећаја која се креће од психичких обољења, попут синдрома хикикомори, до екстремног умањења физичке активности, па све до злоупотребе вјештачке интелигенције у војне сврхе и разбијања етичких принципа који су грађени од антике до модерног доба ‒ заиста бисмо могли говорити о страху над страховима, који није фобија, већ оправдан разлог за бригу.
Но, ништа није тако крхко као технологије.
Милорад Дурутовић: Дигитализација политике и политика дигитализације
Технологија нема сопствену вољу, што већ звучи као мантра. Исто тако, папагајско понављање да технологија није ни морална ни неморална, звучи апофатички. Али оно што се обично прећуткује уноси заправо највећу нелагоду, а то је просто запажање да је технологија само продужена рука људских намјера. А ако се у њој појављује нешто стварно демонско, онда то није зато што су машине оживјеле, као играчке у Андерсеновој бајци, већ зато што су људи у њих инсталирали своје страхове, своју таму, своје амбиције и насиље.
У једном циничном иступу на друштвеним мрежама констатовао сам како се технофобија може излијечити сасвим једноставно: прекидом струјног напајања, одбијањем да се плаћају рачуни за струју. Имао сам, наиме, у виду и једну замисао Емила Сиорана из његовог списа о апокалипси.
Овај посљедњи, прави европски циник, започиње свој зазив апокалипсе на сљедећи начин:
„Много бих желео да једног дана сви запослени, или људи са разним обавезама, у браку или не, млади или стари, жене или мушкарци, озбиљни или површни, тужни или весели, напусте своје станове и канцеларије и, занемарујући све обавезе и дужности, изађу на улицу и одбију да ишта раде.“
Просто као пасуљ. Но чак и овакав епилог, или планетарни крах електричног напајања, не би елиминисао мисао о апокалипси у људским главама.
Јер, да скратим причу и ударим крај прије краја: опасност не лежи у технологијама. Па ни у оваквим какве нас убрзано прождиру и нагризају разум и јетру. Од првог дана, а тако ће бити и до посљедњег, на овој малецној планети коју зовемо Дом, једина стварна опасност по опстанак људске врсте јесте човјек.
Извор: РТНК
