Пише: Милорад Дурутовић
„Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже, која презире садржај“. Едуардо Галеано
Пјесничке књиге Бећира Вуковића Понети на пусто острво и Куће бескућника функционишу као лирско-наративни диптихон. Прва од њих доноси некакав рубни хронотоп, то јест епизоде с овог нашег дијела Медитерана, док ова друга већ и својим насловом, Куће бескућника, профилише слику универзалне стварности – свјетске сцене. Оса симетрије, односно идеја која обје књиге поставља у комплементарну раван вјешто је сугерисана насловима ових књига. Одсуство дома, одсуство центра – духовне централе. Стога је овим књигама Вуковић своју модернистичку поетику децентрализованог субјекта који пјева и свијета који пјесму не разумијева развио до једне радикалне позиције, до, како сам и раније писао, пустоострвске или отшелничке имагинације, која пјеснички глас живим одржава још једино у духовном хоризонту, који лебди као онај библијски глас над водама. Но, рекох, овдје је ситуација радикализована, управо, постапокалиптична, јер тај преживјели глас креације, смисла и разума лебди над пустињом, која је прије насељена чивилуцима него људима:
У ходнику
Могућ сваки ужасСлушкиња вам узме
Мртве делове телаШешир
Штап
ШалИ обеси
На чивилук
Метафоре и метонимије, као и узнемирујући и злокобан тон ових стихова, најприје евоцира неке поетичке одлике експресионизма и надреализма. Па ипак, Вуковић понире много дубље, у неке драматичније антрополошке и есхатолошке закључке. Тиме се заправо надовезује на раније слојеве свог пјесништва, црну имагинацију, атмосферу страве и ужаса, али којој естетика хорора није циљ, већ средство да се искаже драма људског раздуховљења. Зашто је Бећир Вуковић један пјеснички див каквог не познаје данашња црногорска поезија, показује и ово мајсторство да уз минимум ријечи и минимум ефикасних симбола – ходник, слушкиња, мртви делови тела, чивилук – произведе пјесничке слике и семантику еквивалентну платнима једног Едварда Хопера, па и Франсиска Гоје. Гојине слике Двориште са лудацима или Бесмислена лудост, таман би могле стајати као амблеми Вуковићеве књиге Куће бескућника.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
У овим стиховима, који имају парадигматски значај за цијелу збирку, Вуковић ред-по-ред, симбол по симбол обликује слику дезинтегрисаног свијета и човјека који се уклапа као савршен инвентар у визију деструисане егзистенције. Најприје, ходник – као не-простор, или као хронотоп прага, границе, преласка између живота и смрти, смисла и бесмисла, свијести и подсвијести; потом, слушкиња – фигура потчињености, слушкиња као службеница смрти која преузима „мртве делове тела“ дјелује као оксиморон, али није него је метафора фрагментације човјека и човјечности, која дакле постоји само у стању распадања; на врхунцу, ту је чивилук – осмишљен очито као гротескни референт Страшног суда, као мјесто за вјешање, али и мјесто гдје се одлажу маске и „улоге“, односно, шешир, штап и шал, цинични реквизити par excellence, као једини могући реквизити, „мртви делови тела“, као животни остаци раздуховљеног човјека у раздуховљеном свијету.
Оваквом имагинацијом Бећир Вуковић је остао досљедан свом сиорансковском цинизму и поетском силогизму; остао досљедан поступку гротеске без којег, чини се, овај свијет није могуће описати. По свему судећи, и пјесникова биографија носиће наносе горчине и жучи. На њега су устали они који његову поезију нијесу читали. Технички гледано, можда су у праву. Морално? Суштински? Суштински би требало читати Пола Валерија или Стилске вјежбе Рејмона Кеноа, како бисмо могли разумјети о чему пише и размишља наш пјесник, а Едуарда Галеана да бисмо разумјели у чему је разлика између чивилука и човјека. Морално? Знамо: када, како и ко је све награде инкасирао, а да достојне пјесме иза себе није остављао.
