Пише: Милорад Дурутовић
Улудо су мислиле комунистичке власти у деценијама након Другог свјетског рата да ће одузимањем универзитетских и грађанских права и прогоном из јавног живота учинити безначајним богоугодни рад Аве Јустина (Поповића), потоњег архимандрита манстира Ћелије. Мисао и молитва Аве Јустина даље се чула. Њему су долазили угледни и учени људи из читавог свијета. Нијесу га заборављали ни његови књижевни пријатељи, а тек су стасавали његови достојни ученици, теолози, какви су били Амфилохије (Радовић) и Атанасије (Јевтић).
Прећуткивање имена Јустиновог у јавном и културном животу СФРЈ потрајаће веома дуго. Тек ће се крајем осамдесетих година, када је комунистичко једноумље почело губити своју моћ, име Јустиново вратити у медијски простор.
У зениту осамдесетих година почиње, дакле, једна шира обнова памћења и вриједности које су у комунистичкој ери биле укидане и докидане. За Књижевне новине (мај, 1989) – ко би друго – Борислав Михајловић Михиз пише:
„Толико је неодољива и привалчна моћ јавне сцене, да смо погледе управљали само на актере који су на њој играли. А ту крај нас, у истом граду и на истом меридијану живота, докончавали су своје дане Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић и толики други значајни посленици науке и пера, дела и интегритета. Иако је сваком било јасно да нови режим у потрази за ширим ослонцем и легитимитетом оберучке прихвата сваког познатог јавног радника који дотрчи спреман на сарадњу, они нису притрчали. Није им се хтело да пољубе папучу“.
Живећи у свом „ћелијском“ изгнанству, „ту крај нас“, како каже Михиз, отац Јустин није остао невидљив за своје вријеме. Јустин је отварао видике за вјечност.
За српску књижевност значио је далеко више него што се може помислити у први мах, посматрајући, наиме, ствари из његове „јавне невидљивости“.
Читав књижевно-културни правац који данас називамо „новим средњовјековљем“ морао је изаћи из Јустиновог шињела. Једнако то важи и за послијератне историчаре старе српске књижевности (Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Милан Кашанин…), као и за пјеснике који су одлучно кренули да поетизује светосавље (Миодраг Павловић, Васко Попа, Иван В. Лалић…). Сва књижевна дјелатност тих ствралаца изгледа као да је претходно припремљена у Јустиновим бесједама, које, опет, и саме прате лук европске књижевне климе од експресионизма па све до постмодерног богословља…
У коликој је мјери Ава Јустин био божански слуга семиозе може потврдити и једно издање његових бесједа („Призренске бесједе“) у којима приређивач (Атанасије Јевтић) показује у својим коментарима и напоменама и оне ријечи и реченице које је Ава у свом рукопису крижао, тражећи и тежећи увијек најбољем што језик може изрећи. Рекло би се да је Јустин циљао да својим ријечима погоди баш сваку нијансу хришћанског живота. То је, уосталом, његов пут ка Свечовјеку.
