Пише: Милорад Дурутовић
Има неке ироније и неправде у томе што је из презимена Франца Кафке изведен придјев „кафкијански“ којим се обично означава осјећај угрожености, анксиозности, немоћи, обезличености човјека који се обрео у свијету лишеном емпатије, солидарности, стрпљења; свијету чији механизам подмазује бирократија, та зупчаста администрација – глодалица, ломилица, хефталица, турпија за нокте чиновнице иза поштанског шалтера, нокат банкара-зеленаша, чекић судије који исписује пресуде.
Предметна иронија може се, истовремено, разумијевати и као ротирајућа бизарност будући да би било смислено рећи да се Кафка борио против кафкијанског поретка. Може и даље да се иде. Ако посматрамо из дубине Кафкиних дјела и времена, онда би придјев „кафкијански“ – као ријеч која долази из будућности – требало да се понаша као именица која исто значи што и: „бездушна и бирократска машинерија дотрајале Аустроугарске монархије“. Ако бисмо пак из перспективе нашег времена потражили семантички еквивалент за ту „именицу“ не бисмо га морали тражити на неком другом континенту. То је бар очигледно.
Све је, изгледа, некако надреално у вези са ријечју „кафкијански“. Стога, ваљда, и Кафкин биограф Фредерик Карл 1991. године трага за дефиницијом, те за Њујорк Тајмс пише: „Не слажем се са тим да се кафкијанско може описати ако неко треба да ухвати аутобус и сазна да су сви аутобуси престали саобраћати“, већ „оно што јесте кафкијанско […] је улазак у надреални свијет гдје све што сте некада контролисали, сви ваши планови, читав начин на који се понашате, почиње да се распада у парампарчад […] Реагујете на ово тако што се борите свим средствима, чиме год имате. Али наравно да немате шансе. То је кафкијански“.
Дурутовић: Књижевност и политика на посљедњем суду
Док је сам Кафка безнађе свога времена, какво ће се само страшније, бирократски перфидније и зубатије отворити на хоризонту нашег 21. вијека, најсажетије описао на самом почетку „Процеса“: „Неко мора да је оклеветао Јозефа К.“ – дотле је у финишу истог романа оставио једну нит спасења: „Чинило се да ће га стид надживјети“. „Чинило се“ – то се прије отвара као криптограм сумње, него наде или могућности да ће се човјечност стидом (од себе) сачувати. „Чинило се“, али све што се догађа на овој планети сто година након његове смрти брише све могућности разрешења кризе. Нема ни наде, ни сумње. Ни стида. То не видимо на хоризонту.
Па ипак, нешто ме људски тјеши. Да се љубав може сачувати у језику, у писму, у облости и оштрици слова. Као Милена Јесенска. Као жена и мушкарац што су се тек два пута срели, лицем у лице. Као људи који (се) разумију. Остатак љубави – тј. ако изузмемо, како су „биографи“ израчунали, да су Франц и Милена тек четири дана провели заједно, и то у Бечу, и једну ноћ у селу Грунден – дакле, остатак љубави Кафка и Милена преживјели су у кореспонденцијама.
Има једна Кафкина парабола која говори баш о томе како се једино у причама може побиједити. Додуше, филозофи би се одмах присјетили да у тој параболи, у тој двогласној партитури, првопозвани јунак тврди: „Не, у стварности; у причи си изгубио“. Чини се да опет, и у овом надмудривању два гласа – првог који каже „прича“ и другог који каже „стварност“ – осјећамо кафкијанску вртоглавицу. Но, то је зато што је Кафка, ријечима, Милене Јесенске, „био човјек, и умјетник, са тако тејскобном савјешћу, да је чуо чак и тамо, гдје су се други, глухљи, осјећали сигурно“…
