Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Мило Ломпар изјавио је данас да су побуњени студенти постали весници буђења опште свести у јавности.
Ломпар је агенцији Бета казао да су професори дужни да штите право студената на револт, побуну и блокаду, чак и ако се не слажу с њиховим циљевима.
„Није никакво чудо што су студенти Београдског универзитета и других српских универзитета прогласили блокаду факултета. Штета је што то нису, не ови студенти, учинили раније: Бриселски споразум, неуставно понашање председника Србије (Александар Вучић), срамотне одлуке Уставног суда, хеликоптерске погибије и погибије на наплатним рампама, јавна батињања неистомишљеника, вербалне и медијске одмазде, устоличена корупција, Француско-немачки план… Зар нису све то прећутали и њихови професори“, рекао је Ломпар.
Мило Ломпар: Милошевићев режим је био полицијски, Вучићев је мафијашки (ВИДЕО)
Коментаришући однос власти према протесту студената, Ломпар је рекао да када је дуго тињајући револт пронашао свој израз у акцији каква је блокада, одједном су се носиоци власти сетили правила: има оних који се не слажу, настаје велики губитак наставе, одакле новац да се то надокнади.
„Као да до сада није било понеког ко се није слагао, па се власт на то није обазирала, као да није изгубљено две године наставе због короне, па је власт утеривала људе у куће као у торове, као да новац није потрошен вишеструко више него што је било потребно да се реновира железничка станица у Новом Саду, чија надстрешница је, недуго после свечаног отварања, убила петнаесторо људи. Требало је да се те смрти појаве у тако застрашујућем виду да би се пробудило осећање опште свести у јавности: не мој проблем, нити твој проблем, него нешто што повезује људе у заједницу“, оценио је професор.
Ломпар је нагласио да су весници буђења свести у јавности постали студенти.
„То је у нашој универзитетској традицији. Од демонстрација за права српског народа, пре балканских ратова, преко међуратних демонстрација, често идеолошки мотивисаних, до послератних демонстрација и оних којима смо били сведоци: 1992, 1996, 1998. Ако знамо како су се грађански професори између два светска рата понашали када је власт гонила студенте, када су ректори давали оставке, ако се сетимо како је код подвожњака 1968. године један професор Филозофског факултета добио батине, у покушају да спречи батињање студената, онда су правила понашања јасна: професори су дужни да штите право студената на револт, на побуну, на блокаду“, истакао је Ломпар.
Ако се не слажу с њиховим циљевима, додао је, утолико су више дужни да бране њихово право на сопствене циљеве.
„Ако их циљеви изневере, ако буду преварени, нико им то није учинио, можда их је живот нечему поучио. Али, остаје право на побуну: увек“, оценио је.
Ломпар сматра да је власт створила подлогу за политичку издају циљано спуштајући стандарде јавног понашања и вређајући сваког неистомишљеника.
„Раслојавајући друштво у сваком правцу, цепкајући сваки део друштва, као што сада настоји да подели студенте, поспешујући апсолутни себичлук и похлепу као једини вредан циљ, власт је, уз снажну помоћ западних, америчких и руских чинилаца, узурпирала право да све уништи. Таква власт је у терминалној фази, јер нема ниједне вредности на коју би се могла позвати: ни националне, ни демократске, ни образовне, ни друштвене, ни хумане“, нагласио је професор.
Мило Ломпар: „Лажни цар Шћепан Мали“ – драма модерног искуства
На питање шта би власт требало да уради како би се смањиле тензије у друштву, Ломпар је казао да оно што би било најбоље – сигурно се неће догодити.
„Најбоље би било ако би власт кренула путем испуњавања разумних захтева који се пред њу постављају: препознавање криваца за пад надстрешнице и потоње улично насиље, формирање прелазне владе, уклањање медијског монопола и организовање избора у регуларним условима“, навео је Ломпар.
Према његовим речима, буђење опште свести, испољено у студентској блокади, могло би бити знак настојања да се бродолом друштва ублажи, ако не може да се избегне.
„Да се има одакле почети. То је најважније. Јер, како је писала Хана Арент, ‘људи нису на свету да умру него да почну’. У том почетку, у тој блокади апсолутне себичности која изједа и оног који за њом посеже, лежи студентско право на побуну. Оно је вечно: као и живот“, истакао је професор Ломпар.
Извор: Данас
