Кад је Србија 1949. година пала под Турке почело је нестајање српскога племства. Многа га је погинуло већ на Косовском боју, а потом и племићи који су имали имања северно од Саве и Дунава, па све тамо Улриха Цељског, где је била једна од одредница несретнога деспота Ђорђа Бранковића. Дакле, почео је нестанк племства. Остала је једина установа српског народа која постоји, то је Црква. И то је једина установа коју ми имамо, која оличава тај наш континуитет у вековима. Зашто је то важно? Зато што се код нас није одиграо прелаз између аристократије, племства, и буржоазије који се оиграо у европским државама у 17. и 18. веку. А зашто је битан тај прелаз. Зато што је аристократија, феудалци (…) они су били земљопоседници, сви. Они су се бавили државом. Дакле, они су били баштиници, мало по наследном принципу: принципа државног мишљења. Они су мислили о целини. У реду, у складу са тадашњим временом, приликама итд.
https://www.youtube.com/watch?v=CoyksDkLQ1U
