Пише: Мило Ломпар
Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима
Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиљ, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“. Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност.
У специјалној операцији против мене активиран је – у марту и априлу 2023. године – термин из времена давнашње невладине (другосрбијанске) операције: ломпаризам.
Тај термин – који има улогу поруге – својевремено сам уочио у једном чланку у листу Време. Касније га је користио министар културе у Вучић-Брнабић режиму. Сада је термин био потребан да означи правац размишљања који ? наводно – води националну опозицију у политички пораз. Оваква тврдња збуњује већ због адресе са које је изнета: зашто би неко ко подржава Вучић-Брнабић режим, попут ренегатског најамника, бринуо због евентуалних слабости противника таквог режима? Није требало да прође много времена да се види како је читава конструкција потпуно произвољна и неистинита: шефови странака националне оријентације глатко су изиграли – 30. октобра 2023. године – мој предлог да створе јединствену листу на парламентарним изборима. Тај предлог је изнет у најбољој намери, без икаквих личних потраживања, упркос свести о његовој узалудности: он је био израз осећања дужности. Иако су резултати избора од 17. децембра 2023. године потпуно дали за право мом мишљењу, јер су три странке националне оријентације остале испод цензуса и, тако, пренеле своје гласове владајућој странци, механизам пропаганде није заустављен.
Јер, у Ћирилици од 19. децембра 2023. године, ренегатски најамник износи мишљење да сам крив за такав исход. На делу је суноврат здравог разума: крив за пораз је онај ко је предлагао јединствену листу упркос томе што га нико није послушао. Реч је о карактеристичном пропагандном трику. Потребно је од гнева симпатизера и гласача заштитити „мудро руководство“ странака које је – у дослуху са интересима Вучић-Брнабић режима – одбило јединствену листу. Она је обезбеђивала сигуран успех: како су показали изборни резултати. Отуд је требало окривити некога кога „мудро руководство“ није ни послушало. Да су ме послушали, па изгубили, логично би било да будем одговоран. Али, будући да су изгубили, сасвим у складу са мојим предвиђањима, настала је глупа и ефектна пропаганда: крив је онај кога нико није послушао.
Показало се да је понашање вођства националних странака сасвим у складу са бригом ренегатског најамника: он тежи томе да национална опозиција, као и национална интелигенција, остану у одрживом односу са режимом. Тиме режим чува могућност да буде једини репрезентант националне позиције у односу са западним (америчким) чиниоцима. Ова оптужба има, дакле, за циљ да спречи еманципацију националне политике од режимског монопола. У томе је природа агента-провокатора: он се циљано представља да брине о опозицији, да би таквим понашањем допринео власти. То је сасвим сродно са симулакрумом као обрасцем понашања председника Србије: он се привидно брине о националним интересима, да би таквом бригом допринео њиховом уништавању.
Никад нисам био на челу било какве опозиционе странке. Као што је у Духу самопорицања написано, био сам само члан Српске либералне странке у деведесетим годинама XX века (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 429). На њеном челу су били Никола Милошевић и Коста Чавошки. То је било природно подручје за моје политичко становиште националног либерала или либералног националисте. Да је реч о дуготрајном и доследном опредељењу, показује један исказ из Духа самопорицања: „Све су то практичне последице формуле о модернизацији која долази уместо српских националних права. Зар то није лажна дилема? Зар она није историјски опозвана Доситејевим преласком из космополитске у националну просвећеност? Зар ту није показано да је одлучујуће модерно настојање оно које тежи да еманципује национализам од стереотипа, да га просвети, учини га самосвесним, што значи и опремљеним критичком свешћу?“ (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 84). Ово позивање на историјске засаде националних либерала изазвало је оштру критику код невладине (колонијалне) интелигенције. Није без значаја указати да је њена рецепција Доситеја подразумевала сужавање његове улоге на садржаје просвећености, скривањем његовог одлучног заступања националне просвећености (Мило Ломпар, Слобода и истина, 265). Уздизање народњаштва, у складу са природом Вучић-Брнабић режима, у складу са неусахлом потребом ренегата да неумерено осуђује оно чему је припадао, праћено је осудом Доситеја: из перспективе популистичког национализма (Мило Ломпар, Слобода и истина, 20-21).
Реч је, међутим, о томе да национална просвећеност у себи спаја идеју либералног која постоји у контексту идеја просвећености са идејом националног коју доноси динамизам модерног времена. Појам национална просвећеност одговара појму либерални национализам или национални либерализам. Да тај појам није архивског карактера, до он резонира у многим исказима Духа самопорицања, као преиначени појам једне посткомунистичке и еминентно европске ситуације, показао сам у паралели са књигом Либерални национализам Јаел Тамир. (Мило Ломпар, Слобода и истина, 25-37). Да је у мојим схватањима било актуелних резонанци, каткад и антиципативних, показала је декларација европских интелектуалаца из маја 2017. године.
Најначелнија од свих наших политичких странака, Српска либерална странка, није имала политичког успеха и нестала је са политичке позорнице. Али, политичка становишта не нестају са странкама које их повремено заступају. Отуд сам јавно подржавао сваку политичку акцију која би била подударна са линијом националног либерализма, иако програм њених носилаца није морао бити на тој линији. Подржавао сам, дакле, свако испољавање националног либерализма. Каткад је то било код ДСС-а Војислава Коштунице, каткад у политичком померању Двери, каткад – као у предлогу да се референдумом одбије Француско-немачки план – код Народне странке. Нисам, међутим, био члан ниједне од тих странака, већ сам само подржавао оне који би се – у том тренутку – нашли близу моје истрајне националне и политичке оријентације.
У томе се огледа битна разлика између интелектуалца и партије: интелектуалац има став, партија има организацију; оруђе интелектуалца је реч, оруђе партије је акција. Када се партија понаша на начин који подразумева став и реч интелектуалца, он у томе учествује тако што прати своје мишљење, а не партију чији се бројни аспекти организације и акције налазе мимо овог става. На тој тачки се раздвајају позиција интелектуалца који остаје то што јесте и интелектуалца који усваја партијски ангажман. Обе могућности су легитимне, али само прва очувава разлику у којој интелектуалац постоји и задржава спремност да се замери страни која је тренутно усвојила један његов став. Јер, целина разлика остаје очувана: за разлику од интелектуалца који усваја партијски ангажман.
Моја подршка је била природна консеквенца етичке компоненте која има своју улогу у ангажману интелектуалца. Отуд су погрдна именовања, као што су „ломпаризам“ и „врачарски Црногорац“, имала за циљ да скрену пажњу са нечег посебног и готово јединственог у мојој политичкој оријентацији. У практично-политичком смислу, пресудно је било моје одбијање да се макар прећутно сагласим са националном издајом и ауторитарном владавином Александра Вучића: као што нисам прихватао понуде његових портала, тако нисам тражио ништа од било ког чиниоца његовог режима. У културно-политичком смислу, била је то нетрпељивост према националном либерализму. Јер, увек сам био – што је изреком документовано у мојим књигама – национални либерал. За леве-либерале, наследнике комуниста, моје становиште је било одвише национално, а за наше националисте, који су осрамотили све национално пре него што су главачке јурнули у издају као пут ка власти, моје становиште је сувише либерално. За националисте, сувише либералан. За.либерале, сувише националан. За ауторитарце, сувише за демократију. За популисте, сувише за законитост. За титоисте, неприхватљив у сваком обличју. Такве су границе постмодерног ауторитаризма и надолазећег глобалног тоталитаризма.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Наметање комплекса инфериорности српском народу, у југословенском окружењу, и комплекса кривице, у комунистичкој редактури, имало је за циљ његово однарођавање у политичком и културном смислу. Оповргавање тих стереотипа о не-модерности српског становишта не може, међутим, ићи линијом линијом насилне и опонашајуће логике модернизације, у којој се везе са традицијом уклањају, са тезом да она нема европски карактер. Оно не може ићи ни логиком тврдокорне архаизације, у којој се од традиције прави непокретна стварност, са тезом да је њена вредност у томе што нема европски карактер. У оба случаја, само се потврђује усвојени комплекс инфериорности. Ослобађање од њега настаје у освајању историјске самосвести. Можда је историјско кретање добило такав облик да је неопходно унети дах самосвести у колективно постојање српског народа.
Не мења се историјска ситуација пораженог народа расцветавањем било које грандоманије: рекламне, спортске, медијске. Јер, неузвраћени одзив стварности по правилу изазива разочарење и мотивациони пад. То делује као упад у ритам синдрома горе-доле у шизофреничару. Историјска ситуација се може променити тегобним путем успостављања врлине и вредности у јавном постојању. (У временима јаких усколебаности сваке представе, као што је данашње доба пост-истине, неопходно је дометнути да је реч о релативном, али одрживом поимању врлине и вредности.) На то је мислио Макијавели када је наглашавао да спас једне државе лежи у повратку начелима на којима је заснована (Коста Чавошки, Гениус Романус: Велики писци о величини Рима, Цатена мунди, Београд, 2023, 364-367). Како никада није могуће вратити се на претходно стање без садржаја пређеног пута, све до актуелног, то значи да се треба упутити савременој редактури темељних начела. Не спасава се постојање једног народа капитулацијом и предајом, нити самопрецењивањем у било ком виду него делатномврлином. То је коректив и за самопорицање и за самопрецењивање, и за инфериорност, и за супериорност.
Да би то могло да се учини, морамо имати решеност да нећемо признати независност Косова и Метохије и да нећемо ништа учинити што би омогућило ту независност. Тако не можемо пристати на Ишингеров план из 2007. године, који се изнова појављује као садржај сваког западног (америчког) предлога решења о Косову и Метохији, који подразумева да Србија не мора признати косовску државност, али не треба да се противи уласку Косова и Метохије у међународне установе. То је само други облик признања. Оног момента када Косово и Метохија уђу као независна држава у састав УН, косовска државност постаје призната, хтели ми то да знамо или не хтели. Они тамо не могу ући док постоји руски вето, а Русија је за сада показала прилично велику постојаност у томе. И то је сва истина о признању Косова и Метохије.
Не бисмо смели да постепено растачемо нашу позицију у међународним оквирима, као што чини Вучић-Брнабић режим, и требало би да унутрашње-политички уредимо државу на начин који уједињује демократско и национално начело. Јер, ништа у националном није противречно демократском, као што важи и обрнуто. То је задатак у духу наших предака, у духу српске историје: у њеном творачким надахнућима. То значи повратак давнашњим начелима на начин духа времена: консолидација државе и, истовремено, одбијање да се Косово и Метохија на било који начин признају. Свакако тешка позиција, али не непозната у српском историјском и политичком искуству. Она значи један друкчији однос према животу, чињеницама, искуству: као модерна спремност на културну борбу која подразумева и лично и колективно одрицање. Као налог, она је неупитна. Као остварење, она зависи од много чињеница. Утолико је неизвесна у својим исходима.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
И зашто сви ти напади на усамљеног појединца, који не оличава не само ниједну од друштвених сила код нас него је дао довољно уверљивих доказа да нема никаквих каријерних или политичких амбиција? Зашто се напада човек који не само да нема моћ него јој и не тежи? То има облик личне одмазде, тако карактеристичне за кукавице и патолошке појаве на врху власти, неспособне да разликују друштвену и јавну употребу ума од приватних ненаклоности и, доследно кукавички, спремне да све друштвене и медијске изворе ставе у функцију својих личних слабости, комплекса и фрустрација. Један од таквих медијских извора су безвредни и употребљиви агенти-провокатори. Потреба власти за неистинама претвара се у систем неистина које производи и преноси огроман број медија под њеном непосредном или посредном контролом. Тако лична патологија српског председника прераста у друштвену патологију: један режим који се греши о сва цивилизацијска, културна и елементарно људска права.
Настао је један режим који се греши о сва цивилизацијска, културна и елементарна права. То је режим чији први човека прогања неистомишљенике не само персонално него и у оркестрираним медијским кампањама: како у званичним, тако и у алтернативним медијима. Нарочито се не може рећи ништа уколико човек не жели да буде део невладине формације. Она му је идеални противник, јер га оспорава или у садржајима који не дотичу његове гласаче или у садржајима у којима он даје уступке по диктату западних (америчких) чинилаца. Сасвим је немогуће критиковати његову политику према Косову и Метохији, према Србима у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и у Македонији. Не дозвољава се никаква национална критика и немамо је у развијеном облику. Странке су се показале немоћне у тој ствари, било због људи, било због услова у којима раде. Човек бива изложен различитим облицима медијског насиља, које има личан вид. То показује дубоко патогену структуру режима. Јер, људи који носе друштвене функције требало би да имају свест да положај на ком се налазе подразумева да пристају да буду критиковани.
Но, друштвени аспект овог феномена, као „уклањање човека разлике“, који сам описао у Духу самопорицања (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 70-73), назначује да и један човек, ако је у истини, представља неку већину. Јер, ако човек не тежи моћи, ако је усидрен у алтернативном јавном подручју, а ипак је предмет јавне одмазде, онда он говори истину, па је на делу класична одмазда деликта мишљења. То је поуздано обележје сваке неслободе, ауторитарности, потенцијалне диктатуре и, у коначној анализи, могућег тоталитаризма. Да не буде забуне: са западном (америчком) подршком.
У изјави агенцији Бета од 27. октобра 2023. године, датој поводом превремених парламентарних избора заказаних за 17. децембар 2023. године, нагласио сам да је неопходно сврставање странака националне опозиције на једну листу. То је неопходно са више становишта: страначког, националног, друштвеног. Но, пре тога, ваља нагласити да није јасно зашто су опозиционе странке уопште пристале на овакве изборе. У медијском смислу, оне зависе од воље владајуће странке, која је склона медијском терору: и у личном, и у колективном виду. У опозиционом смислу, оне помажу поновној легитимизацији политике владајуће странке, чији је предводник починио низ уставних огрешења у облику државног удара. Са којих разлога се уопште организују избори, ако поновна легитимност не треба да оснажи владајућу странку у обављању недовршених послова политичке и националне издаје? На то питање нико није дао иоле утемељен одговор.
У страначком смислу, ниједна странка националне опозиције није успешно организована нити је сама себи довољна. И ако нека од њих забележи прелазни резултат, тешко да ће он бити такав да је учини битним чиниоцем у односу на скупштинску већину. Странке које не забележе прелазни резултат однеће опозиционе гласове владајућој странци. То сазнање може узроковати одустајање једног броја грађана од учешћа на изборима. У националном смислу, појединачне странке неће моћи да досегну снагу колективног дејства које би било битан коректив за политику издаје коју спроводи владајућа странка. У друштвеном смислу, појавиће се један пол грађанске опозиције, један пол режимске политике и мноштво тачака националне опозиције. Тако ће режимска политика добити националну легитимност, јер ће једина бити видљива: као лажни представник националне политике.
Саслушавши образложења о разлозима због којих није дошло до заједничке листе националне опозиције, човек се не може отети утиску да је метод организованог лагања, којим је српски председник крунисао своју десетогодишњу владавину, прожео исказе његових наводних политичких противника. Све то указује на сазнање да је председник Србије успео у десетогодишњем цепкању националне опозиције. Како нису наступиле обједињено, ове странке и њихови предводници оснажиле су представу – насталу у протеклом десетогодишњем периоду – да су претворени у саучеснике политике која је крунисана Охридским споразумом. Будући да су биле против разумног обједињавања политичког дејства, оне су свакако учиниле видну услугу Вучић-Брнабић режиму, ма какви да су њихови мотиви и оправдања.
У друштвеном смислу, задржан је облик непрекидног друштвеног сукоба. Тако подељено друштво не може учинити ниједан конструктиван корак у будућности. Јер, ако грађанска опозиција дели исте спољнополитичке циљеве са режимом, а национална опозиција одбија да наступи као организована снага, онда то значи да Вучић-Брнабић режим влада са прећутним одобравањем свих чинилаца: укључив и стране, како западне (америчке), тако и руске. Кад страни чиниоци одлуче да крах владајуће политике учине видљивим, биће оглашено оно што је већ видљиво: крах националне политике. Јер, у том часу, националне странке неће бити од значаја на друштвеном спектру. То би значило да је политички систем херметички затворен: борба се одвија само за место у њему, не и за његову промену.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Таква је структуру симулакрум режима: власт симулира да је опозиција у односу на стране чиниоце који су је поставили; грађанска опозиција симулира да је опозиција у односу на власт, јер то није у односу на стране чиниоце; национална опозиција симулира да је опозиција у односу на стране чиниоце, јер то није у односу на на власт. У оба облика понашања опозиције утицај страних чинилаца остаје заштићен: било преко власти, било директном подршком опозиције. Председник симулира да је опозиција у односу на стране чиниоце и симулира да је власт у односу на опозицију, која подржава или њега или стране чиниоце. Он је акробата у оба подручја симулације и отуд агент-провокатор: он оглашава противљење тамо где обезбеђује послушност; он оглашава власт тамо где обезбеђује противљење као привид демократије. Разнообличност његових функција обезбеђује наизменично подстицање политичких, националних и друштвених антагонизама.
Јер, политика симулакрума ствара психологију колективне шизофреније: развија се антизападна пропагандна хистерија, што има своју разраду у активностима идеолошке рационализације и дејствима агента-провокатора, док се истовремено спроводе сви западни (амерички) налози. Тако се ствара супротносмерно кретање: огорчење људи због усвајања антинационалних, недемократских и дискриминаторних налога премешта се на западне (америчке) носиоце, које оно и не дотиче, док се носиоци власти прикривају у њиховој сенци, иако они испуњавају све те захтеве. Циљано се дезоријентише јавна свест. Као што на интернет порталима постоје коментатори усмерени на „медијско“ покривање опозиционих људи и мишљења, па они мењају тему, вређају личност, уносе неповезане садржаје, тако и у Народној скупштини постоје посланици „задужени“ за истакнуте опозиционе говорнике, па се увек јављају за реч после њих, не би ли преусмерили пажњу публике. То је медијско структурирање политичког живота.
Извор: Магазин Таблоид
