Пише: Милован Урван
Гдје су границе кривчиног преступа бившег ГСТ-а Миливоја Катнића, да ли уопште постоје, какво је његово учешће у стварњу криминалне организације и злоупотребе служебног положаја, што му се ставља на терет – то су питања на које треба судство и тужилаштво да одговори, разумије се с потпуним искључивањем било какве политичке мотивисаности, на какву типују његови медијски и јавни бранитељи.
По свему судећи, Катнић је већ предузео мјере одбране, сервирајући јавности путем писма: упутство за поступање; намијењено његовим пријатељима и, могућно, другим заинтересованим лицима за његов „случај“.
Судећи по тугаљивим, привидно исповиједним тоновима и непристојној количини самосажаљења Катнићева депеша требало би да рачуна и на афектирање јавности, што би било пожљено зарад креирања боље стартне позиције.
У погледу игре на тугаљивост и сажаљење Катнић није добро одиграо. Просто то није његовом карктеру својствено. Оно по чему ће бити трајније упамћен, имајући у виду разноврсне епизоде његовог јавног оглашавања, свакако су роле комедијаша, лакрдијаша, каквима је увесељавао јавност док је био суверено заштићен позицијом ГСТ-а и подржаван полугама политичке моћи.
У погледу умољавања подршке од стране пријатеља и, могућно, специјално заинтересованих лица за његов „случај“, за сада има одређеног успјеха, будући да се сходно његовом упутству одреаговало захтјевом да се Катнић брани са слободе, уз пуну медицинску подршку и другу потребну заштиту. То је затражено посебном иницијативом Црногорског хелсиншког одбора (ЦХО), а верфиковано потписом бившег предсједника Црне Горе Мила Ђукановића.
Било како било, из много људских и демократских разлога неопходно је омогућити медицинску подршку и заштити грађанину Миливоју Катнићу. Али о томе нека се старају надлежне судске и медицинске инстанце.
Мене није гануло ни најмање његово тугаљиво писамце, али јесте помало зачудило то његово не баш јуначко држање. Зарад тога, а и како би мало поправи стил и нарацију једино бих, добронамјерно, грађанину Катнићу препоручио нешто од „затворске литературе“ Борислава Пекића. Ево једно мјесто и литерарно и јуначко:
„У затвор нисам отишао добљовољно. Отишао сам зато што су ме ухватили. Ухватили in flagranti у ՚контрареволуционарној делатности против наших народа и народних власти, те рушењу државног и уставног поретка ФНРЈ՚. У затвор су ме, дакле, силом одвели. То је истина. Али добровољно сам стварао антидржавну организацију. То је, такође, истина.
Но и она је непотпуна, јер у њој има извесне ՚повесне՚ принуде. На отпор ме је приморао црвени терор (предратна синтагма за нешто у што ружичаста интелектуална елита није веровала, пре него што га је доживела на својој кожи, а потом му подлегла, или с њим, ту кожу да сачува, здушно сарађивала). […]
Иде ли се уопште у затвор добровољно? У начелу не иде, као ни у гроб, но како начело никада не обухвата целу стварност, у појединим се изузецима може ићи. У првом се можете убити, у другом хотимично починити нешто да би у затвор доспели и одатле мучки малтертирали сањиве грађанске савести. Зими је сиротиња ишла у затвор добровољно да би се загрејала. (Код нас подмукли трик није палио, јер се затвори нису грејали.) Без обзира на сезону, мафијаши и борци за препород човечанства иду понекад у затвор добровољно да ступе у везу с изоловоним судеоницима исте пљачке или исте прогресивне идеје (што је, понекад, такође, исто).“ (Борислав Пекић, „Чему добровољни затовор“ – Одмор од историје)
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
