Пише: Милан Милошевић
У улици Јевфремова 46 у центру Лавова, у суботу 30. августа, линија живота Андрија Парубија (на слици) мучно се укрстила са током веома трагичних збивања драме чији је актер био као: галицијски украјински националиста, чувар сећања на Украјинску устаничку армију 1941-45. и на Украјинску галицијску војску 1918/9; као командант сотније током Наранџасте револуције 2004. и на Мајдану 2014; секретар Савета за националну безбедност који је подстицао формирање добровољачких батаљона и одобрио Антитерористичку акцију у Донбасу 2014/5; председник Врховне Раде, који је заговарао раскид са “москаљима”, а промовисао украјински језик и црквену аутокефалност и заговарао улазак Украјине у ЕУ и НАТО
Служба хитне помоћи примила је у 11.35, у суботу 30. августа 2025, извештај о пуцњави у Франковском округу близу центра града Лавова. Мало пре тога, Андриј Парубиј, бивши председник Врховне Раде и депутат украјинске партије Европске солидарности, у кратком шортсу, са спортском торбом на леђима, изашао је из своје куће у сеновитој улици Јевфремова 46 и без пратње журно кренуо ка оближњој теретани. На улици га је сачекао нападач, обучен у црно, са бициклистичким шлемом, на леђима носећи уочљиви жути ранац фирме “Глово”, чије је седиште смештено у тој улици. Уочивши Парубија, са коловоза је прешао на тротоар и – како показују снимци видео-надзора – са пиштољем у испруженој десној руци, пратио га је неколико корака, а затим испалио осам хитаца. Парубиј је пао на тротоар и преминуо пре него што је стигла хитна помоћ. Док су малобројни сведоци били у шоку због пуцњаве, нападач је побегао на електричном скутеру.
Украјинска полиција је покренула операцију “Сирена”. У Хмељницкој области, 200 километара источно од Лавова, 36 сати касније, 1. септембра ноћу, ухапшен је 52-годишњи незапослени становник Лавова, чије име није саопштено.
Украјински портал “Зеркало недели” (Огледало недеље), позивајући се на генералног тужиоца Руслана Кравченка и Службу безбедности, пише да је осумњичени у првим исказима признао да је пажљиво планирао напад, да је пратио Парубијево кретање, одређивао руту, припремао план бекства и покушао да побегне одбацивши негде ранац Глово чији курир није био, и променивши одело.
Портал Медуза, медиј у Русији проглашен за “страног агента”, иначе поуздан кад су у питању чињенице, уз позивање на истрагу преноси како је осумњичени признао да је имао контакте с неким руским представницима док је трагао за сином, украјинским војником несталим без трага код Бахмута током тешких борби 2024. Украјински Пети канал, позивајући се на тајну службу, пише да су га руске службе притискале да с њима сарађује обећавајући да ће му дати информације о месту где је сахрањен његов син. Осумњичени за убиство Андрија Парубија, Михаил Сцелников, говорио је о својим мотивима у Галицијском суду у Лавову, који је у уторак 2. 9. одлучио да му одреди притвор на два месеца.
“Све што желим јесте да пресуда буде објављена што брже – да, признајем да сам убио Парубија – и тражим да будем размењен за ратне заробљенике како бих могао да одем (у Русију) и пронађем тело свог сина”, рекао је новинарима пре почетка судског рочишта (цитирано од стране украјинског сервиса Би-Би-Сија). Према речима осумњиченог, извештаји да су га руске специјалне службе уцењивале телом његовог сина, који је погинуо у рату са Русијом, “нису истинити”.
Убиства у позадини сукоба
Пре него што су објављени први налази истраге, дописници Би-Би-Сија Свјатослав Хоменко и Виталиј Червоненк су у извештају из Лавова цитирали сараднике Андрија Парубија који су уверени да корене његовог убиства треба тражити у Русији.
Пре овог убиства, 9. јула 2024. године, пред својом кућом у Лавову убијена је Ирина Фарион, професорка украјинског језика и посланица партије “Слобода”, наследница Социјално-националне партије Украјине. За сада, истрага не повезује њено убиство са атентатом на Парубија.
И други медији су пре хапшења Парубијевог убице спекулисали о могућим осветничким мотивима, повезујући атентат са ранијим трагичним догађајима, сукобима и радикалним активистима.
Петроградски лист “Аргументи и факти” насловио је текст “Догнала пуля снайпера Майдана” (“Метак стигао снајпера Мајдана”), док је руски сајт блоцкпот.одесса.ру навео да је на сличан начин убијен одески радикални активиста Демјан Ганула, кога су руске власти прогласиле за екстремисту и терористу.
Очито је да у специјалним операцијама текућег рата атентате организује и украјинска страна. У августу 2022. убијена је Дарја Дугина, ћерка филозофа националне оријентације Александра Дугина. У априлу 2023. руски војни блогер Владен Татарски погинуо је од експлозива скривеног у статуети, коју му је, наводно по налогу украјинске службе, уручила Дарја Трепова, осуђена због тога у Москви на 27 година затвора. У децембру 2024. генерал-потпуковник Игор Кирилов, начелник за радијациону, хемијску и биолошку одбрану руских оружаних снага, убијен је експлозивом постављеним у скутер испред свог стана у Москви.
Од Галиције до Донбаса
У том низу атентата и убистава личне, политичке и ратне судбине често се трагично укрштају и пресецају. Тиме је обележен и животни пут Андрија Парубија, рођеног 31. јануара 1971. године у Лавову, у породици са снажним националистичким наслеђем. Његови преци служили су у аустроугарској војсци, а након њеног слома у Украјинској галицијској војсци краткоживеће Западно-Украјинске Народне Републике. Хвалио се да је један његов деда учествовао као митраљезац у Пољско-украјинском рату 1918/19. Током Другог светског рата, Парубијеви стричеви борили су се у злогласној Украјинској устаничкој армији (УПА) Романа Шухљевича који је ликвидиран тек 1950. Иначе, УПА је позната по масакру Пољака у Волињи.
Парубијева породица је, наводно, после рата протерана у Сибир на десет година. Он је почео рано да се политички ангажује, од своје 17. године. Као студент археологије на Државном универзитету “Иван Франко” у Лавову, хапшен је 1988. због учешћа на непријављеном антисовјетском митингу. Основао је организацију “Спадшћина” (Спадщина, Наслеђе) која се бавила очувањем гробова припадника УПА и организовањем антисовјетских скупова.
Након распада СССР-а, његов отац је постао заменик градоначелника Лавова, а он је изабран у градско и регионално веће. Године 1991. заједно са Олегом Тјахњибоком основао је Социјално-националну партију Украјине, касније преименовану у “Свобода”. Од 1998. до 2004. предводио је парамилитарни огранак странке “Патриот Украјине”, који је организовао навијаче, демонстрације, обезбеђење митинга и повремене сукобе са противницима, као и кампове за патриотску омладину.
Иако је руски наратив о денацификацији Украјине истицао активности радикално десничарских формација и симболику које су понекад користили припадници СНПУ, “Патриот Украјине” или пук “Азов”, у реалном политичком животу екстремно десне партије у Украјини имају ограничен изборни утицај, често испод пет одсто.
Од наранџасте револуције до мајдана
Андриј Парубиј се континуирано померао од галицијског национализма десних радикалних организација ка политичком мејнстриму десног центра у политичком животу Украјине. На Националном политехничком универзитету у Лавову 2001. уписао је постдипломске студије у области политичких наука и социологије.
Постао је део шире продемократске коалиције која је стајала иза Наранџасте револуције 2004, а касније је сарађивао с партијама Баткившчина (Отаџбина, Батько је отац, укр.) Јулије Тимошенко и Народни фронт Арсенија Јацењука. Током Наранџасте револуције, избиле због наводног фалсификовања председничких избора 2004, преузео је функцију команданта Украјинског дома, бившег Лењиновог музеја на Тргу независности у Кијеву, стекавши тада политички ауторитет и организационо искуство. Активно се супротстављао руском утицају и учествовао у протестима у Москви 2011. По понашању је и даље био радикалан.
Током 2007. године, док је био посланик у украјинском парламенту, често се сукобљавао са посланицима из Партије региона, која је имала снажну подршку на Криму, Донбасу и Причерноморју. Због покушаја да омете усвајање “Харковских споразума” о даљем стајању руске Црноморске флоте, 2010. године бацио је димну бомбу у салу за седнице Раде, за шта је кривично оптужен.
Најпознатији период његове каријере везан је за ту обојену револуцију, која се назива и Еуромајдан 2013–2014. Од децембра 2013. до фебруара 2014. Парубиј је био оперативни координатор безбедности на Тргу независности и околним улицама, командант Самоодбране Мајдана, састављене од добровољачких “сотни” (сотні, стотине, али и козачке јединице) које су патролирале периметром, одржавале ред, координисале дежурства на барикадама, штитиле демонстранте од полицијских специјалаца беркута, бине и медицинске пунктове. Његова функција укључивала је логистику – обезбеђивање опреме: штитова, кацига, палица, а по неким изворима и Молотовљевих коктела.
Током јануара и фебруара 2014. поједине групе демонстраната посредством добровољаца из западне Украјине дошле су до ловачких пушака, сачмарица, па и аутоматског оружја. Руски медији тврде да је Парубиј координирао допремање оружја из складишта Министарства унутрашњих послова у која су демонстранти провалили у западним областима. Украјински и европски извештаји те тврдње не потврђују. Истраге о пореклу оружја и “снајперима с Мајдана” трају и даље, а адвокати породица убијених тврде да цео ланац набавке оружја није расветљен јер постоји постреволуционарна политичка заштита лидера, укључујући Парубија.
На врхунцу кризе, 18–20. фебруара 2014. у Кијеву је дошло до вишеструких оружаних инцидената са смртним исходом. Украјинске власти и већина западних медија кривицу приписују припадницима специјалне полиције Беркут (Златни орао) и другим деловима безбедносног апарата смењеног Јануковича. Судски процеси, укључујући пресуду из октобра 2023, терете више припадника Беркута за масовна убиства демонстраната.
Постоје и оптужбе да је Парубиј координисао или прикривао снајперску пуцњаву са зграде Конзерваторијума, коју су држали демонстранти, и са других објеката под контролом Мајдана, као што је хотел “Украјина”. Иван Качановски са Универзитета Отава се, на пример, позива на синхронизоване видео-анализе, исказе сведока и фрагментарне налазе из судских списа, када метеж 20. фебруара 2014. тумачи као “операцију под лажном заставом”. У тој и сличним анализама се тврди да је значајан део пуцњаве долазио из објеката под контролом Мајдана, односно из хотела “Украјина”, (Конзерваторијум) и да тајминг и смер ватре у снимцима не кореспондирају са испаљеним хицима беркутоваца. Украјинско тужилаштво такве тезе није прихватало. У оптужницама и пресудама и даље се терете припадници Јануковичевићеве полиције.
Према украјинским мејнстрим изворима и западним лидерима, Андриј Парубиј је дао допринос координацији и заштити цивила током вишемесечног сукоба у Кијеву. Пољски министар спољних послова Радослав Сикорски навео је да је Парубиј током те Револуције достојанства – “када смо ми, као министри (тзв.) Вајмарског троугла, преговарали о окончању клања 2014. године” – помогао у евакуацији пољског конзулата из Севастопоља, када су они високи Руси у зеленим униформама стигли на Крим. Док су неки од министара Вајмарског троугла (Штајнмајер) касније цинично објашњавали да није било услова да се споразум опозиције са Јануковичем спроведе – зато што је Јануковић побегао с власти. Руски званичници (Путин) описују догађаје 2014. као државни удар.
Донбас, Харков, Одеса –Низ неуспешних Истрага
Било како било, након што је Виктор Јанукович побегао у Русију преко Крима и Донбаса, Андриј Парубиј је 27. фебруара 2014. именован за секретара Савета за националну безбедност и одбрану, представљајући радикалне активисте Мајдана, тада приметну снагу у украјинској политици. На улазу у хотел “Кијев” 2014. непозната особа је пред његове ноге бацила бомбу која се откотрљала испод аутомобила без последица. Каснија истрага показала је да је атентат наручио бивши командант Унутрашњих трупа Станислав Шаљук, који се тада већ крио у Русији, а да је мотив био наводна освета за Парубијеве активности током и након Мајдана.
Са искуством из раних националистичких организација, Парубиј је по доласку на власт учествовао у формирању добровољачких јединица слатих у Донбас ради супротстављања побуни, коју руски медији називају “руским пролећем”, а западни извори углавном квалификују терминима “проруски сепаратисти” или “прокси-рат Русије”.
Као секретар Савета безбедности, Андриј Парубиј је председавао састанку на којем је донета одлука о почетку Антитерористичке операције – војно-полицијске кампање против тог “Антимајдана” у Донбасу и против руских добровољаца Игора Гиркина. Након борби у Иловајску 2014. и Дебаљцеву 2015, Парубиј је учествовао у припреми оквира за Минск 1 и 2, а као заменик председника Раде, пратио је њихову примену, сматрајући, како је о томе извештавао Интерфакс, да су ти споразуми привремени, а верујући да сукоб може бити решен претежно војно.
Неколико крупних догађаја из тог периода су предмет вишеструких неуспелих истрага. Неки добровољачки батаљони, попут Азова, имали су везе са ранијом традицијом неонацистичке СНПУ и Патриота Украјине, чији је Парубиј био један од оснивача.
Руски Истражни комитет га је у одсуству оптужио за бомбардовање градова у Донбасу и масакр у Одеси, наводећи више од 2.100 цивилних жртава; Парубиј је негирао личну одговорност. Украјински, западни и независни извори не потврђују да је имао формалну команду над јединицама или лично издавао наређења за гранатирање цивила.
У Харкову је градоначелник Генадиј Кернес 28. априла 2014. тешко рањен метком, али је преживео након рехабилитације. Након трагедије у Одеси 2. маја 2014, када је у пожару у Дому синдиката спаљено или се угушило 48 људи, а повређено више од 200, у медијима су се појављивале оптужбе да је Парубиј био умешан у организовање и наоружавање група које су растуриле шаторски камп припадника одеског Руског пролећа, и нападом Молотовљевим коктелима изазвале пожар у Дому синдиката, али нема јавно доступних доказа који директно повезују Парубија с тим. Парубиј је такође оптуживан и да је учествовао у заташкавању истраге.
На недостатке у полицијским и судским поступцима у вези с трагедијом у Одеси указују вишеструке истраге и извештај Међународне асоцијације тужилаца Савета Европе из 2015. године. (Интернатионал Ассоциатион оф Просецуторс, форум за сарадњу и размену искустава међу тужиоцима и правосудним институцијама европских земаља).
Није био тек “маргинални десничар”
Парубиј је током каријере мењао странке: од ултра-националистичке СНПУ и Патриота Украјине, преко Баткивштине, до проевропске странке Петра Порошенка. Дописници руске редакције Би-Би-Сија подсећају како је “радикални” и “бандеровски” Парубиј остао на својим позицијама током деценија, док су га каснији председници Порошенко и Зеленски све више сматрали кључним партнером.
Закључно, Парубиј није био маргинални десничар, већ важна фигура у прелазу од уличног отпора ка врху државне власти 2014, као и у организацији одбране Украјине током сукоба са Русијом.
У сазиву 2014–2019. Парубиј је постао заменик председника, а од 14. априла 2016. до 29. августа 2019. председник Врховне Раде. Као председник парламента, подржавао је курс ка ЕУ и НАТО-у (био је и члан једне мешовите комисије), али пре свега национални програм, са несвакидашњом упорношћу. Кажу да је поједине законе и по дванаест пута стављао на гласање, све док не прођу.
Након избора 2019. прешао је у опозицију (фракција Европска солидарност Петра Порошенка). У првим месецима након руског напада на Украјину 2022. придружио се територијалној одбрани у Кијеву и опет био активан у формирању добровољачких батаљона. Касније се у потпуности фокусирао на рад у парламентарном Одбору за националну безбедност и одбрану.
Показивао је снажну посвећеност украјинском националном програму, који у његовом случају подразумева потискивање руског језика из званичне употребе, културе “Москаља” и Руске православне цркве. Посебно је запажено његово присуство на пријему томоса Васељенског патријарха о аутокефалности Православне цркве Украјине (ПЦУ). Према украјинским изворима, ПЦУ сада броји око 8–9 хиљада парохија.
Пре рата, Украјинска православна црква Московске патријаршије (УОЦ-МП) имала је више од 12 хиљада парохија и око 10 хиљада свештеника, али тај број се, према украјинским подацима, знатно смањује због преласка парохија у ПЦУ и ратних околности.
Кад се узме у обзир да трају сукоби око преузимања парохија, па кризе у вези статуса историјске Кијевско-Печерске лавре, многобројне сумње у отаџбинску ратну лојалност УОЦ-МП, судски процеси против свештеника, логично је поставити питање колико ти статистички показатељи одражавају стварно стање.
Андриј Парубиј се енергично залагао за политику афирмације украјинског језика, за доношење закона који проширују употребу украјинског језика, рекло би се и преко границе до које у тој осетљивој материји иду неки од његових коалиционих партнера. Био је један од главних присталица ограничавања употребе руског језика у Украјини. “Биће језика – биће будућности. Језик је оружје!”, написао је 16. јула 2019, на дан када је ступио на снагу Закон о језику. Руски језик је, на пример, изузет из образовног курикулума у некада претежно рускојезичним градовима попут Кијева, Николаева и Одесе.
Према истраживању спроведеном од 1. до 5. фебруара 2023. године, Социолошка група “Ратинг”, у сарадњи са Центром за анализу и социолошка истраживања (ЦСГР) при Међународном републиканском институту (ИРИ), спровела је анкету у Украјини чији су резултати показали да 58 одсто испитаника код куће користи искључиво украјински језик, 30 одсто користи оба језика, док 11 одсто користи само руски. Руски језик је и даље широко коришћен у источним украјинским градовима. Према истраживању из априла и маја 2023, у Одеси 80 одсто становништва говори руски код куће, док 16 одсто говори украјински. Ова статистика се односи на територију под контролом Украјине, дакле, без Крима, Луганске и 70 одсто Доњецке, Херсонске и Запорошке области (а тамо је руски језик доминантан, сада и уз подршку руских власти). Језичко и црквено питање нису на врху агенде руско-украјинских преговора, али се може претпоставити да не могу бити заобиђена.
Дакле, Парубиј, ипак, није био тек “маргинални десничар”, већ важна фигура у веома драматичном периоду кроз који пролази Украјина.
Извор: Време
