Пише: Анђелка Цвијић
Судбина је Балкана да веже и спаја три стара континента, и да посредује међу њиховим становницима, смањујући разлике и појачавајући сличности.
Да се та социјабилна и историјски нужна функција може успешно вршити, потребан је главни предуслов, снажна индивидуалност самог Балкана и самих Балканаца, написао је још пре више од осам деценија класични филолог Милан Будимир, један од наших најблиставијих умова који је у српској / југословенској и светској науци и култури оставио дубоки траг.
Цитат је преузет из текста Балканска судбина, објављеног у Књизи о Балкану И, и штампаној у коауторству са Петром Скоком 1936, у издању ондашњег Балканског института. Сада имамо прилику да га поново читамо захваљујући агилности издавачке куће Градац из Чачка, чији је главни уредник Бранко Кукић одлучио да код нових генерација пробуди интересовање за овај несвакидашњи научни допринос којим свака култура треба да се поноси.
У издању Градца, у култној едицији Алеф, недавно је објављена књига Ми Балканци Милана Будимира, коју је приредила класични филолог и универзитетски професор Милена Јовановић, изабравши 24 текста и есеја из архивске грађе овог бриљантног научника.
Будимиров богати научни опус који је настајао током пет деценија, од двадесетих до седамдесетих година прошлог века, нудио је широки спектар тема, а Милена Јовановић, која је последњих седам година Будимировог живота помагала овом слепом научнику (као ратни инвалид ослепео је 1922), успела је да изабере оне најсуштаственије, потпуно приближивши научне постулате на којима је базирао своје теорије.
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
Тако су се у књизи Ми Балканци, између осталих, и на првом месту, нашли: Европа о Балкану, Балкан о Европи, Грчка подлога књижевних језика, О атинској „Илијади“, Још питају чији је песник био Његош, Из балканске ономатологије,, Вукова буна, Кочићев месијанизам, Из староставне књиге Симеуна Ђака… И, можда најважнија, студија Српска рапсодија Филипа Вишњића.
Каква је то балканска индивидуалност о којој говори Милан Будимир? Снажна и упорна „чију свежину чувају балканске планине, чију опорост ублажују балканска мора и балканске жупе“; али у првом реду дотадања показана несебична и пожртвована улога у културној историји света.
Том културном развитку целог човечанства Балканци су дали своја два најдрагоценија дара: „самосвојност и задружност, друштвену и међународну, без којих нема правог напретка у друштву нити истинског мира међу народима овог света“.
Из данашње перспективе ускогрудих национализама и шовинизама који на Балкану узимају све више маха, ове мисли Милана Будимира могу бити погрешно интерпретиране, као још један, ето научни! доказ балканске супериорности у односу на цели свет, у којем су сви минорни у односу на Балканце.
Будимир се, међутим, као европски ђак, целим својим делом залагао за поштовање индивидуалних вредности свих народа, и међусобно уважавање и разумевање.
Рођен у Мркоњић граду 1891, школовао се у Сарајеву а потом се уписао на студије класичне филологије и упоредне лингвистике на Бечком универзитету, где је и докторирао.
Високообразовну каријеру почео је 1921. на Филозофском факултету Универзитета у Београду где је, напредујући до шефа Катедре за класичну филологију, остао до пензионисања 1962, са прекидом за време немачке окупације земље.
Био је редовни члан Српске академије наука, Југославенске академија знаности и умјетности, Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине, и неколико страних научних друштава, а добитник је и послератних високих награда за научни рад. Умро је у Београду, 1975. године.
У свом вишедеценијском раду придржавао се животног начела Nulla dies sine linea, или како је говорио: „Радити и размишљати, то је прва и најважнија људска особина. Без рада нема живота“.
Поседовао је, пише Милена Јовановић, поузданост, акрибичност и критички став; бавио се грчком и латинском филологијом и лингвистиком, грчком и римском књижевношћу, општом и упоредном словенском лингвистиком, византологијом, компаративном историјом религије и фолклора, етнологијом…
Другим речима, „био је пионир мултидисциплинарне научне методе у нас“.
Као научник просветитељске вокације и југословенског опредељења, сматрао је да балканска култура треба да се оснива на јединству у варијацијама култура појединих балканских народа: „Нови балкански дух самосвојности и здружености треба да хармонички повеже ове варијације у једну синтезу. Тај дух треба да спречава гложења у развитку појединих народних култура на Балкану“, писао је, додајући да је „већ досада Балкан организован у својих шест самосталних држава био мала слика Европе“.
Гајио је античку идеју братског мира, размишљајући о балканском препороду који би био од велике користи Европи која је у једном тренутку поклекла, али којој никад није негирао огромни удео у прогресивним идејама, важним за развој друштва и културе у целоме свету.
Књига Ми Балканци треба, сматра Милена Јовановић, да на Милана Будимира подсети оне старије, а да млађе подстакне да (раз)откривајући тајне наука којима се бавио сазнају ко је он био.
Тим би речима можда требало додати: Има ли данас Милан Будимир достојног наследника?
Извор: Феномени
