Пише: Стефанос Георгакопулос
За Микиса Теодоракиса су политика и музика увек биле две стране истог новчића. Није могао да замисли свој живот ни без политичког и друштвеног ангажмана, а ни без компоновања. Од младости, па скоро све до смрти 2. септембра 2021. године, тај композитор и музичар залагао се за слободу, демократију и помирење. А био је и веома контроверзан када је у питању политика. У последњим годинама живота често је иритирао људе својим политичким изјавама.
С његовом музиком је другачије. Њоме је допирао до срца људи. Неке од његових композиција постале су (и још увек јесу) светски хитови. На пример, музика за филм „Грк Зорба“ заснован на роману добитника Нобелове награде Никоса Казанцакиса с Ентонијем Квином у главној улози. Чувени сиртаки, уз који плеше главни јунак филма, и даље је омиљен у Грчкој, а и широм света.
Светски хитови, опере, филмска музика
Притом је Теодоракис компоновао много више од само неколико хитова. Каталог његових дела је дугачак и обухвата око хиљаду песама, камерну, балетску и филмску музику, симфоније, ораторијуме и опере. Његов концепт преношења народу песама познатих песника кроз емотивну музику јединствен је у Грчкој. То је постало права традиција, која се наставља и данас.
С 12 година, Теодоракис је почео да своје прве песме записује на папир. Неколико година касније, придружио се покрету отпора током немачко-италијанске окупације његове домовине. Био је ухапшен и мучен. У крвавом грађанском рату у Грчкој, непосредно након Другог светског рата, с оружјем у руци борио се на страни левице. Након пораза, дуго времена је провео у разним логорима, где је био тешко злостављан. Средином педесетих година прошлог века отишао је у Париз да би тамо студирао музику.
Политички ангажман у Грчкој
Након повратка 1960. године, политички и музички се залагао за помирење различитих политичких струја у својој земљи. Средином 1960-их написао је „Баладу о Маутхаузену“ на основу текстова бившег заробљеника тог концентрационог логора Јаковоса Камбанелиса.
Та чувена ЛП-плоча била је уједно и деби касније светски познате певачице Марије Фарантури, која и данас, у 78. години, држи концерте. Поводом Теодоракисове смрти у септембру 2021. године, рекла је: „Било је јединствено искуство и привилегија деценијама и широм света радити, певати и учити с Микисом. Кроз свој рад, он остаје део наше садашњости.“
Заробљеник војне хунте
Војна диктатура у Грчкој (1967-1974) нагло је окончала културни процват земље. Теодоракис је затворен, а његова музика забрањена. Пуштен је из затвора тек под међународним притиском. Отишао је у егзил где је, у знак отпора, до краја владавине војне хунте одржао око хиљаду концерата. Пучистима је поручивао: „Кад једног дана ваши тенкови зарђају, моје песме ће наставити да постоје.“
Током тог периода написао је једно од својих најпознатијих дела: ораторијум Canto General (Велика песма) заснован је на текстовима чилеанског песника и добитника Нобелове награде Пабла Неруде. То је иновативна поставка шпанског оригинала с латиноамеричким ритмовима и елементима грчке музике.
Грчко-турско помирење
Осамдесетих година прошлог века Теодоракис је, заједно са турским композитором и редитељем Зулфуом Ливанелијем, основао Комитет за турско-грчко пријатељство. Желели су да се превазиђе вековно непријатељство између суседних земаља, али та иницијатива за међусобно разумевање донела им је огромно непријатељство на обема странама. Често су их називали издајницима народа. Међутим, годинама касније, политичари из обеју земаља су баш на основу те иницијативе градили мостове између Грчке и Турске.
Теодоракисов покушај да 1990. године игра активну улогу у великој коалицији конзервативаца, социјалиста и левичара остаје у Грчкој контроверзан све до данас. Он сам је преузео прилично симболичну позицију министара без портфеља под конзервативним премијером Константиносом Мицотакисом, али многи Грци су га у то време оптуживали за опортунизам и напуштање левичарских принципа.
Протест против НАТО-бомбардовања Југославије
Неколико година касније, Теодоракис је протестовао против НАТО-бомбардовања СР Југославије и састао се у Београду с тадашњим председником Слободаном Милошевићем, који је касније изведен пред Хашки трибунал за ратне злочине. Године 2003. критиковао је владу САД под Џорџом В. Бушом и њен рат у Ираку.
Чак и у старости и већ у инвалидским колицима, Теодоракис није дозвољавао да га спрече да учествује на демонстрацијама – било током финансијске кризе у Грчкој или у спору око имена суседне државе Македоније, данашње Северне Македоније.
Данас, сто година након рођења Микиса Теодоракиса и скоро четири године након његове смрти, поставља се питање шта је остало од његовог наслеђа. Свакако његова неуморна посвећеност слободи и правди, његов слободан дух и његов политички ангажман, без обзира на ризике и непријатељства. А пре свега његово музичко дело, његове песме и композиције. Притом ни потенцијал његових мање познатих дела класичне музике не треба потцењивати. Оне су право благо које би тек требало да буде откривено.
Извор: DW
