Разговарала: Сузана Судар
За Михајла Пантића уметност никада није била декор власти, него морални чин и чин сведочења. Писац, критичар, професор Филолошког факултета у Београду у пензији, добитник је овогодишње бијеналне Винске награде „Винарије Радовановић“ за укупни књижевни рад. На свечаној додели признања, чланица жирија Вида Огњеновић је, између осталог, рекла: „Ако је, како латинска пословица каже, историја учитељица живота, онда му је литература професорка. Књижевност Михајла Пантића то убедљиво потврђује.“
Док држава додељује средства послушницима, медији стварају „искривљене слике стварности“, а институције тону у конфузију, Пантић верује у снагу речи која може бити морални оријентир и посредник истине. Његов богат опус чини га једним од најважнијих савремених писаца у Србији. И док је као професор био један од најомиљенијих предавача, и нама новинарима је остао један од најдражих саговорника. Зато тешко да ће се икада пензионисати, јер његова реч, написана или изговорена, има снажан одјек у јавности.
Живимо у времену апсурда и малих и великих неправди. Чини се да смо огуглали на извитопереност мисли, речи и дела. У чему видите спас?
На свако питање које ћете ми поставити мој одговор најпре би био да се Србија већ две године налази у стању дубоке жалости. Убиство ученика и младих људи у „Рибникару“, Дубони и Орашју, а потом и новосадска трагедија, када је због неодговорности и корумпираности државних чиновника смртно страдало шеснаест људи, обојили су нашу стварност најсуморнијим тоновима. То је дубока, колективна траума која се не може ни заборавити ни уклонити, а камоли прикрити политичким манипулацијама или псеудомедијским маглама. Та траума захтева катарзу, и томе присуствујемо свих минулих месеци. Не бих рекао да су млади људи, не само студенти, већ и средњошколци, огуглали. Напротив, пренули су се из паралелне стварности друштвених мрежа, решени да преузму одговорност за своје животе. Са њима и за њима кренули су грађани који су пропустили да у својим најбољим годинама направе колико-толико боље друштво. А није да није било прилике. Спаса нам нема, али пропасти нећемо, јер једном закотрљан камен покрене лавину.
Написали сте десетине књига, и добили много признања. У најновијим збиркама прича, под насловима Ниједна од седам и Роман о Цибулки, препознаје се, између осталог, и тамна сенка наше стварности. На који начин књижевност реагује на време у којем настаје и да ли и тако доприноси истини? Има ли уметник обавезу да реагује или да се повуче у сопствену тишину? Како ви балансирате између личне интроспекције и друштвене одговорности у свом раду?
Моје приче су фикција настала радом маште и деривацијом знања и искуства. Неко би рекао да су, ако је тако, а тако јесте, оне лаж. Не, оне су дубља истина, до које се не мора нужно допирати рационалним путем, нити намером да онај који пише „пошаље поруку“. Интуиција је у писању, па и у било ком другом уметничком стварању, подједнако важна као и свесна контрола саме форме. Њиховим усаглашавањем долази се до посебног увида у свет; разум је ту илуминисан осећањима, није без разлога стари филозоф говорио да су певање и мишљење две неразлучиве категорије. А сад да покушам да вам што конкретније одговорим: ниједан уметник не живи у кули од слоноваче. Чак и када тежи наводној потпуној изолованости, у неком имагинарном стакленом звону, он не може мимо света, времена и простора у ком постоји. Нити без других људи. Све радости и потешкоће долазе из односа са њима или према њима. У другости је кључ. Писац је резонаторска кутија или одаја одјека који му допиру из стварности. И свако ко минулих деценија живи, пише или ствара у Србији није, све и да је хтео, могао одолети притиску времена, односно туробне историје: распад старе државе у две етапе, промена друштвеног уређења, мучно и неуспешно успостављање демократије, ратови, бомбардовање, страдање и измештање становништва, злочини у наше име, убиство премијера, криминализација друштвених група од хулигана до политичара, косовски Гордијев чвор, ауторитарност власти, сумрак институција, ерозија образовања, унижење најважнијих професија, сиромаштво, бесконачна криза, уништавање природе, продаја или претерано исцрпљивање њених богатстава, озбиљан мањак еколошке свести, геополитички ћорсокак, корупција, муљање на изборима, неприпадање европској заједници иако нисмо на њеној периферији… И тако до сто и назад. Може ли било ко остати имун на дане, месеце, године и деценије у којима је протекао и протиче његов живот? Пишчева улога је да сведочи, јер, како год да се гледа, књижевност је друштвено одговорна уметност. Она нас, као примењена, уметнички обликована и посредована етика, учи разликовању добра и зла.
Михајло Пантић: Сви смо навучени на тривијалности којих ћемо се прекосутра једва сетити
У дигиталном добу, у којем се реч шири брзином светлости, а пажња публике бива расцепкана, колика је снага књижевности? Још има моћ моралног оријентира у обликовању свести појединца и друштва?
Већ више деценија, са распадом великих идеологија, растом научних знања, информатичким и технолошким убрзањем, а посебно са превлашћу либералног капитализма у којем је и свака уметност постала роба – богатство се, између осталог, чува не само новим улагањима и куповином злата, него и уметничких дела и драгоцености – књижевност покушава да се некако снађе у таквом окружењу. У томе нема нарочитог успеха, сувише је спора и дубока за ово доба брзине и површности. Друге уметности боље се сналазе. Оне су презентније, перформативније. Врхунски филм, представу или сликарску изложбу одгледате за сат и по времена, а за добру књигу, коју не читате само забаве ради, потребна су вам два дана живота. Ко још има та два дана? Само они који су на то или професионално упућени или они, махом старији, који су однеговали и сачували потребу за читањем. Таквих у Европи, која је ипак колевка књижевности, данас има тек неколико процената. И занимљиво је: што је друштво стабилније и економски просперитетније у њему се – мање чита. Књижевност је, одувек, рекох, етика испољена естетском функцијом, па је тако и данас. Само што се на то у халабуци „наших дана”, схваћених у смислу оне чувене Дисове песме која као да је написана јуче, мало ко обазире. У Србији пише и објављује неколико хиљада писаца, али се њихов глас у јавности чује тек спорадично, по правилу када је реч о неком „случају“. И тада они не наступају као писци забављени естетичко-поетичким питањима, него као политички коментатори или колумнисти. Али, опет: о каквом моралном оријентиру говоримо када је просечан тираж књиге домаћег писца од 150 до 300 примерака? Тешко тај глас излази из сопствене собе.
Ипак, књиге прича које сте написали имају више издања. Како гледате на то када се углавном читају романи и наших и страних писаца?
Мислим да су песници и писци прича ослобођени императивног налога који стоји пред писцима романа. У рад на роману махом је унапред уписана тежња ка успеху, а потом и све друге калкулације, награде, екранизације, преводи… Приче и песме пишу се растерећено од тог императива, оне не настају из или због успеха, већ из најдубље потребе. Више сам у писању научио од песника него од романсијера. А када неко пише безинтересно, из суштине ствари, на то се одазове читалац који то препозна. Довољан је и онај један, када је прави.
Очекује нас 68. међународни београдски сајам књига који је одувек био празник за писце, издаваче и читаоце. Ове године га неки издавачи бојкотују јер њихова молба да се помери датум одржавања због трагичног 1. новембра није уважена. Други, иако учествују, тога дана неће отварати своје штандове, трећи имају оправдања зашто су учесници… Какав је ваш став?
Мучнина и конфузија. То ми прво пада на памет. Мучнина је персонализовано осећање, а конфузија колективно. Сагласан сам са онима који су одлучили да не учествују на њему, то је и храбар и упозоравајући потез, одговор на бахатост и неувиђавност власти. Али, разумем и не осуђујем и оне који су одлучили да под протестом ипак буду на Сајму. Јер, ако се већина издавача не појави на том месту, питам се како ће другде огласити сопствено постојање и где ће изложити своју продукцију. Није нам потребна та полемика, нити искључивост, сви су на губитку. Објављивање књига у Србији је за већину издавача непрестани процес сналажења и преживљавања. Тиражи књига су премали, а укупни трошкови, укључујући порезе и рабате, превелики, тако да је то махом ентузијастични, непрофитни посао, али са далекосежним културним импликацијама. Размишљам да одем један дан, уважавам писце чије књиге потписујем као уредник и издаваче који објављују моје књиге, а који ће бити под куполом. Тај дан сигурно неће бити 1. новембар. Тада имам неизоставну обавезу.
Како коментаришете однос државе према култури у Србији? Постоји ли уопште културна политика? Колику улогу данас имају писци и интелектуалци у земљи у којој медији доминирају површношћу, спиновима и неистинитим информацијама?
Ако мислите да ли постоји културна политика власти, свакако да постоји, и своди се на доделу ионако мизерних средстава послушницима и промотерима. Такви се увек нађу, за тридесет сребрњака лако се изневере „морални“ принципи. Али, на жалост оних који о томе одлучују, партијска култура је контрадикторан појам или оксиморон. Култура је култура тек када није партијска, када није обећана или намењена испуњавању нечије политичке воље или захтева, па, ако хоћете, и када је критички настројена, окренута лицем времену у којем постоји, чак и анархоидна. Ту је извор креативне енергије, не у некаквим административним пројекцијама. Културна политика у општијем смислу, када већ немамо културно тржиште, требало би да се своди на друштвени подстицај индивидуалним или колективним стваралачким иницијативама без успостављања било каквих априорних захтева. Тога овде нема. Или, како је то рекао Умберто Еко, уметници треба да производе кризу, а политичари да је решавају. Код нас је, очигледно, обрнут случај.
Михајло Пантић : IN MEMORIAM Љубомир Симовић 1935-2025: Одлазак класика
Простор јавне речи у Србији изгледа све суженије. Како бисте описали медијску сцену? Какви су изазови за информисање, критичку мисао и јавни дијалог?
Најежио сам се када сам недавно прочитао један чланак Бранка Милановића. Он, између осталог, говори о томе да је у нашем добу превладало „потпуно и непромишљено ослањање на информације које нуде паметни телефони, чак толико да се заобилазе многе друге здравом разуму доступне и прилично очевидне информације из ‘стварног света’. Као да занемарујемо сопствени ум и здрав разум и дајемо предност ономе што нам говоре мали екрани јарких боја.” То за последицу има опадање способности учења. И онда следи апокалиптични закључак: „Можемо очекивати опште заглупљивање популације.“ Колико чујем, јер то нити гледам нити читам, псеудомедији под контролом власти интензивно раде на томе. Они малобројни медији, који теже реалном и критичком сагледевању стварности, а не производњи њене искривљене слике, на срећу некако опстају, иако је притисак на њих из дана у дан све већи и већи. Биће све теже, али нема одустајања. Мој старији, дивни колега, писац и редитељ Живојин Павловић једном ми је рекао: „Батине се морају истрпети.“ Оне нас учине јачим. Јер дијалог није могућ. За њега није потребан мост већ лифт, неко би ту требало да се попне, а неко да се спусти. Страна власти грозничаво чува стечене позиције и моћ располагања новцем, укључујући незасито стицање користи, док она друга, критички настројена, не зна шта јој је чинити, очај и запомагање не воде никуда. Коначно, или на почетку, пресудно је питање просвећености популације: погледајте листу нивоа образовања становника Србије и ствари ће постати кудикамо јасније. Слободни медији обраћају се слободномислећим појединцима, они други „публици“ којој није тешко испод капе.
Друштвена превирања су у замаху. Студентски протести у Србији трају већ једанаест месеци, а њихову борбу је препознао и свет, што показује и то што су ушли у ужи избор за Награду Сахаров коју додељује Европски парламент за слободу мисли. Верујете ли да упорност младих може довести до стварних преокрета? Шта бисте им поручили као неко ко их је годинама подучавао?
Као младић упознао сам чувеног новинара Миру Радојчића, његове текстове читао је и хвалио и сам Иво Андрић. У једном разговору Радојчић је рекао, цитирам га од речи до речи: „Какав је то отац који не подржава своје синове?“ Провео сам свој радни век са студентима. Многи од њих напустили су Србију, дописујем се са некадашњим млађим колегама који данас живе у европским земљама, Америци, Канади, чак и на Новом Зеланду. Нису отишли из хира, него из жеље за стабилнијим и просперитетнијим животом. И да видите, одлично су се снашли. Наши универзитети су, упркос распаду друштвеног система, и даље добри и престижни. Сада се и на њих врши притисак, јер властима нису потребни критички настројени интелектуалци већ утишани послушници. Али то не може трајати довека. Студенти су, гледано и на кратке а посебно на дуге стазе, како по својој упорности и памети, тако и по сили времена, већ победили. Криза ће трајати, и када коначно оду, јер ће једном отићи, они који се сада држе ноктима за зидове, градња новог система трајаће годинама. Данашње младе генерације ће га успостављати и, дубоко сам у то убеђен, успоставити. Наше је да им се у оквирима сопствених моћи и знања прикључимо и да их подржимо. Не само декларативно, него стварно, непосредним учествовањем и, на крају, са хемијском оловком у руци.
Овогодишњи нобеловац Ласло Краснахоркаи познат је по „апокалиптично-иронијско-пародијској“ слици савремене Мађарске и света. Када бисте данас писали причу о Србији, како бисте је назвали и које би биле њене кључне одреднице?
Ко год је читао Краснохоркаија, изванредног писца, увидео је да у његовим делима заиста нема никакве идеализације земље из које потиче. Напротив, он иде у ред оних бескомпромисних аутора какав је био Луј Фердинанд Селин или какав је данас Мишел Уелбек. Србију, ипак, не бих у својим причама назвао ни Страдијом ни Апсурдистаном, не само зато што сам од оних људи који би да у оном што гледају и живе најпре виде бољу страну, као што је управо и гледам. Већ пре свега стога што знам да су потенцијали ове земље вишеструко бољи од њеног садашњег, врло запуштеног изгледа, у готово сваком погледу. И није ту реч ни о каквој ендемској уклетости, како воле да је виде професионални фаталисти и задрти песимисти, већ о недостатку одговорности, решености и храбрости коју управо исказују они који свој живот не виде негде другде, како гласи чувени Кундерин наслов. Не, живот је управо овде. И сада. И када је већ ту, и када је већ тако, треба га живети и проживети на начин достојан човека. Упркос свим искушењима и траумама кроз које пролазимо.
Извор: Радар
