Михајлов је у затвору био два пута: најприје три и по године, а послије новог суђења још три године и два мјесеца. Послије робије, емигирирао је у САД. Тамо је живио до 2001. Затим се вратио у Београд гдје је живио до смрти, до 2010. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу
Пише: Муахрем Баздуљ
Кад се говори о специфичностима режима у социјалистичкој Југославији, обично се каже да Југославија као држава и као поредак није била тоталитарна на начин на који су то били СССР, Чаушескуова Румунија, Енвер Хоџина Албанија, као ни налик на Пољску, Чехословачку или Мађарску од краја четрдесетих до краја осамдесетих година двадесетог вијека. Као кључни аргумент за тако нешто често се каже да Југославија није имала дисиденте калибра Солжењицина, Чеслава Милоша, Хавела, Кундере или Бродског. Што се тиче „дисидентства“ у Југославији, обично се потенцирају само два имена; прво је Милован Ђилас, а друго Михајло Михајлов.
Ипак, између њих двојице постоји озбиљна разлика. Ђилас је био високи партијски кадар и ратни командант, двадесетак година старији од Михајлова, дисидента сасвим друге генерације. Михајло Михајлов је рођен у породици руских емиграната у Панчеву 1934. године. И отац и мајка су му били „врангеловци“. Послије Другог свјетског рата, Михајлов је гимназију завршио у Сарајеву, а затим је дипломирао у Задру, на тамошњем одјељењу загребачког свеучилишта, на одсјеку за компаративну књижевност. Послије дипломирања, одслужио је војни рок у Југословенској народној армији, и то у Требињу, у источној Херцеговини.
Након повратка из војске, Михајлов се и запослио у Задру. Као етнички Рус, био је охрабрен Хрушчовљевим реформама о којим је читао у новинама. На том трагу, одлази на путовање по домовини својих родитеља. Вративши се, написао је путопис за књижевни часопис Дело. Редакција је одлучила да га објави у два дијела под насловом „Лето московско“. Број са првим дијелом је заплијењен, други дио никад није објављен. Михајлов је ухапшен. Овако се он касније присјећао цијелог случаја: „Пре ‘Лета московског’ нисам размишљао о политици, апсолутно сам био изван те сфере. Каква побуна, нисам ја Влада-Револуција! Увек морам да подвлачим то да ја нисам побуњеник, психолошки нисам такав тип. У политику сам буквално натеран када ме је Тито напао и све што сам радио, била је сама моја одбрана. Неколико година пре тог инкриминисаног текста-путописа, писао сам и објављивао текстове о совјетској култури, који су добијали најпозитивније оцене. Вероватно због тога сам и послат у Москву, у лето 1964, у културној размени студената Загребачког свеучилишта и Московског државног универзитета. У августу сам се вратио с пута, текст почео да пишем у септембру и завршио га у октобру, управо кад је смењен Хрушчов. Тријумвират Брежњев, Косигин и Подгорни одмах је започео неку врсту рестаљинизације, после периода хрушчовског такозваног отопљавања. Репортажа је почела да излази у јануарском броју београдског часописа Дело, а после другог наставка, у фебруарском броју, совјетски амбасадор А. Пузанов уручио је званични протест Титу због клеветања СССР-а. Ничег субверзивног није било у тој репортажи ‘Лето московско’, мислим да је њима сметало то што сам више година у својим чланцима подржавао Хрушчовљеву либерализацију. То је њима боло очи. Чак, месец дана пре него што сам отишао у СССР, у загребачком часопису Форум, објављен је мој есеј о Солжењицину и никоме код нас није засметао.“
Отварањем архива, сазнало се да је његово хапшење тражио лично Јосип Броз Тито, и то у разговору са официјелном делегацијом јавних тужилаца из цијеле земље: „Зар ми, политичари, морамо увек да показујемо ко је нарушио закон?! Ето, рецимо, неки Михајло Михајлов клевеће братски СССР… То је нова форма ђиласизма, јесте ли ви учинили нешто против тога?!“ Михајлов је у затвору био два пута: најприје три и по године, а послије новог суђења још три године и два мјесеца. Послије друге робије, емигирирао је у САД. Тамо је живио до 2001. Затим се вратио у Београд гдје је живио до смрти, до 2010. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
За вријеме своје прве робије, Михајлов је постао нека врста свјетске интелектуалне звијезде. По опису Предрага Палавестре: „Михајлов је стекао запажен међународни углед, књига му је штампана на 16 језика, Солжењицин се позивао на њега, постао је општепозната личност у галаксији источноевропских дисидената.“
Палавестра, такође, свједочи да је прије емиграције у САД Михајлову било обећано запослење на београдском Институту за књижевност. Палавестра га се сјећао још из својих сарајевских гимназијских дана, мада је он био видно старији. Био му је наклоњен и желио га је за колегу. Покушали су све да то обећање и спроведу у дјело, али су стално стизали нови клипови под точкове. Тек кад је постало јасно да посао неће добити, Михајлов се одлучио за емиграцију.
Много оних који су га знали, било у америчком егзилу, било у београдској старости, свједоче да је у њему било оне неке карактеристичне руске интелектуалне наивности, доброте и јуродивости. На својој другој робији, оној у Сремској Митровици, гдје је, ето, робијао и Ђилас, Михајлов је писао своје афористичне и ефектне „Ненаучне мисли“. По многима, од онога што је написао, то је умјетнички највриједније и најтрајније. Не треба, међутим, потцијењивати ни вриједности „Руских тема“, односно „Планетарне свијести“.
Данас кад је у Хрватској прва асоцијација на задарске високошколске установе Фрањо Туђман, има још и више смисла времепловски се присјетити Михајла Михајлова, особе која је на глобалном нивоу оставила дефинитивно дубљи и позитивнији траг.
Извор: p-portal.net
