У Црној Гори постоји неколико „умјетника“ за чију (по)етику ваља осмислити назив, а за званичног шефа прогласити највећег антиталента међу њима знаног по надимку Шок, а именом и презименом то је Михаило Радојичић. Па најбоље онда тако: шокизам. Дочим, то што споменути нема талента за умјетност не значи да није пун (говора) мржње, коју јавно пласира према Србима и православљу, и то много пута без икакве законске санкције.
У медицинском смислу ријечи, шок је скуп знакова и симптома, који настају као последица поремећене циркулације, хипоксије и последичне хипеперфузије ткива, која имају за последицу појаву, секундарних, функционалних и морфолошких оштећења органских система. Када је, дакле, умјетник Радојичић, а судећи по недавном оглашавању у листу „Побједа“ (pobjeda.me) и недостојан тумач Његошевог дјела, осмислио своје умјетничко име, „Шок“, сигурно није имао у виду медицинску семантику.
Претпоставимо да је тако добрим смишљањем умјетничког именом имао у виду рецепцијски ефекат. Стога је примјереније његову естетику шока („шокирања“ публике) разумјети у појмовнику, увијек захвалног, Вукајлије: Вау-ефекат, ујеботебог-ефекат, ццц-ефекат – најпожељнија реакција коју данашњи медији, филмска и музичка индустрија желе да изазову код просечног гледаоца. Није битно да ли вас приказани садржај одушевљава или вас је натерао да повратите жучну кесу, да ли вас је насмејао или сте доживели никад јачи трансфер блама. Једино што је важно јесте да после тога нисте равнодушни и да (подсвесно) жељно ишчекујете наставак. Ево сасвим прикладног (по)етичког манифеста за новоименовани културни покрет: „шокизам“.
Претходно споменути (линковани) шовинистички крешендо Шока Радојичића достиже снажан замах интелектуалне приземности, али и мржње према свему српском. Нашао, „изгуглао“, Шок некакву адаптацију Горског вијенца од прије сто година, објављену под екавизираним насловом Горски венац, те оплео да тумачи и тај текст и савремени контекст.
Вели овај интелектуални бисер, залазећи у интенцију Душана Богосављевића, аутора који је адаптовао споменуто издање Горског вијенца 1927. године, како је то овај учинио „да спушти Његоша на српски разум“. Какво год у естетском и педагошком смислу било Богосављевићево адаптовање Горског вијенца, једино што је евидентно јесте Радојичићев говор мржње који недвосмислено инкилинира фашизму. Узимајући један, очигледно, неуспјешан покушај адаптовања Горског вијенца, па још старог сто година, Радојичић у томе налази „одличан“ материјал како би у маниру де-пе-ес-овског режима извршио генерализацију а у циљу интелектуалног дискредитовања, дакле, понижавања читавог једног народа. Помислимо само шта бисмо све могли, служећи се принципом генерализације, закључити о позоришту ако бисмо судили имајући у виду Шокову славну умјетничку каријеру.
Како би, даље, прикривајући заправо недостатак ерудиције и памети, постигао „шокантан“ ефекат Шок вели: „Једнако се Боголављевићу ј***, што Г. вијенац почиње монологом гл. Јунака В. Данила“ (sic!). То је, дакле, естетска мјера овог „умјетника“, таман у складу са споменутим „ујеботебог-ефектом“, а још више у складу са медиокритетским интелектом и бићем што еманира само мржњом.
Међутим, надати се да ће правосудни систем Црне Горе ускоро прорадити те ће се овакви „умјетнички“ иступи Радојичићеви законски кажњавати. До тада, његове фашистичке наступе ваља сабирати, те подсјећати јавност да се то у демократским друштвима кажњава. Сумњам да би Радојичића када буде сљедећи пут писао „о православним глупостима“, да се послужим његовом синтагомом, имало смисла подсјећати да је и сам Његош био православни владика.
Милован Урван
