Пише: Мића Вујичић
Књижевник Душан Радовић (1922–1984) мора да је сваког сунчаног јутра гледао где пада сенка. На првих педесетак страница одабраних проза, штампаних у Лагуни, у три тома, иначе прочитаних у истоименој, легендарној емисији Београде, добро јутро – координате сене дели са слушаоцима радија Студио Б.
Четвртак, 24. јул 1975: „Рано јутрос затекли смо сенку Палате ’Београд’ далеко, чак на Палати правде. Сад бар знамо каква је то сенка пала на ову високу правосудну установу.“ Зору, две доцније, налази је у Савској улици. Уз редовне опаске о метеоролошким приликама, од уводне књиге омеђене јулом 1975. и новембром 1976.
С врха јасно види небо и шта се доле догађа. „Обавештавамо станаре у згради на углу Кнеза Милоша и Народног фронта да је веш на крову сув и да га могу покупити и пеглати.“ У Гаврила Принципа примећује жути булдожер, у Сарајевској – мали али вредни димњак: „Не знамо да ли у тој великој стамбеној згради производе само дим или још нешто.“
Народ није много принципијелан. Он пристаје на сваку верзију бољег живота. Ко је то схватио, нема проблема са народом
Београђанку назива светиоником на углу Маршала Тита и Масарикове. „Тамном орхидејом из које се јављамо, у средини икебане“, сачињене од „мало црвених солитера у зеленилу Звездаре, мало белих солитера у зеленилу Хајд парка, мало плавичастих солитера у зеленилу Бановог брда и неколико перуника дима.“ Доживљава је као „катарку“, „високи, танки минарет“, „кажипрст уперен у небо“, „коту одакле се бдије“ и „осматрачницу“.
Поређења се појачавају! Овако 10. јануара 1976. начиње тих седам, осам редовних фрагмената: „Драги слушаоци, имате и ви неког свог на високом положају. То је наш СТУДИО Б, на 23. спрату Палате ’Београд’. Јавите нам ако вас неко дира. Јавите нам и ако вас не дира, а обећао је… Видеће они код вашег СТУДИЈА Б, поготову ако се попну на нашу лепу и високу палату.“
Лични дохоци скакућу као врапци, а цене скачу као зецови. Ту нешто није у реду. Не каже се „зецови“ него „зечеви“
Не жели да сакупљеним текстовима одређује „врсту“. Афоризам, хроника, дневник? Јутарњи радио-поздрав, наглашава, допринос београдском фолклору, усменом предању нашег времена.
Без сумње, у темељу је песник.
„Дан се на хладноћи скупља, а ноћ шири.“
„На плавом тигању неба, сунце на око.“
„Куполе Београдског сајма – као корњаче.“
Ипак, лирски закључак „ово кварно јутро као да је ишчупано из вилице ноћи“ наставља речима „у зубној амбуланти, у Ивана Милутиновића улици“.
Хоће ли скоро тај београдски метро? Многи Београђани су већ под земљом и чекају
У глави очигледно држи читаву мапу престонице и не заборавља да ради на „локалном“ радију. Прихвата да буде налик бритви оштар сервис грађана – како се раније романтично говорило. Преноси да је испред куће у Бориса Кидрича истоварен угаљ што изазива различите коментаре пролазника. Упозорава на појаву лажних инкасаната с рачунима за струју: „И то је јефтиније него прави инкасанти са лажним рачунима“. Јавља да је у Блоку 45 синоћ играла права мечка, да је у појединим школама забрањено ношење фармерки. Бори се с комарцима, с нестанцима струје. Хвата модне трендове и подвлачи да су поједини мушкарци те јесени почели да носе дугачке гаће. И да током празника судови неће радити: „Због тога обратите пажњу, тих неколико критичних дана судиће они који буду јачи.“ Извештава о Битефу и Фесту. Предлаже да се бар једног јутра популарни телефон Студија Б премести у Скупштину града. „У ресторану Лондон, амбалажа са пићем стигла је под сам кров! Дакле, не очајавајте! На вруће стављајте хладно – и биће све у реду. Београд је издржао разне ватре и врућине, па ће и ову јулску.“
У доба када је награда за најбољег милиционера био нови ТВ пријемник, предлаже увођење локалне телевизије, поред оне „тоталне“.
Не рушимо то мало старог и славног Београда да бисмо и ту градили нови и анонимни
Каткад се директно обраћа појединцима: „Шта ли ради наш комшија Бранко Ћопић? Да ли је већ кренуо на пијацу и по новине? Ми бисмо волели да станујемо у улици која ће носити његово име, али знамо да он то не воли и на све начине избегава.“ Честита: „Данас је рођендан Миодрага Петровића Чкаље. Нека су благословени оно двоје Крушевљана којима је тако нешто пало на памет.“ Коментарише да је у Рањеном орлу „онаква и онолика“ Ружица Сокић прилично запостављена. Сматра да нико не напредује брзо попут глумаца: „Љуба Тадић отишао је из Мадере као прота, а вратиће се из Дубровника као краљ.“
Чак је и Железничка станица тиха и мирна, можда чак помало тужна, што ће је из строгог центра преселити чак у Прокоп
Мисли дате раније понављају се на пет-шест места у истоветном облику, што не смета читаоцу, али су битнији стални мотиви. Најпре, фудбал. Сунце, јутро, кошава, фасада, превоз, семафор, бурек, веш, бели чаршави што се суше. Купање и прање прљавих чарапа. Транзистор.
Но, у другом тому, где су одабрани „јутарњи поздрави“ од априла 1977. до маја 1978, кристализација форме отвара простор за рефлексије о животу, пролазности, браку, породици, родитељству, успеху, новцу, васпитању, љубави, болести, каријеризму, правди… Поменуте мудрости одавно су ушле у нашу културу и припадају усменој књижевности. Лако ћете их пронаћи на интернету, не увек у изворном облику.
Немогуће је измерити ту количину духовитости! Размишљања о „смислу“ свега крупна су и горка – до слушалаца их је пробила џиновска доза хумора, а могућу претенциозност разбила тачка из које је кренуо. Наизглед не мрдајући од градске хронике, Душко Радовић је у најснажнијим редовима готово стигао до сиорановских силогизама горчине.
Неретко креће с узвиком да је у Београду „све у реду“, „да делује да је све сасвим добро“. Са њим и други почињу дан – видљиво брине за суграђане. Тих је месеци очито растао број саобраћајних удеса и упозорава, било да збија или не тера шалу. Дели савете! Да се понесе сајла на море: „Да вас можемо довући кад за то дође време.“ Иде испред, деценијама: „Чувајмо се клупских шовинизама. Они су добра замена за праве.“ Пружа утеху: „Пожурите, чекају вас странке. Да им кажете када поново да дођу.“ Мудар је: „Чувајте се власти. Мало се чувајте ако је немате, а много више ако је имате.“ Практичан: „Немојте почињати да радите док не видите да још неко ради. Да не испаднете наивни као прошли пут.“ Далековид: „Предлажемо телевизији да унапред сними новогодишње програме за неколико следећих година. У истом декору, са истим извођачима. Прво, то је јефтиније, а затим и извођачи боље изгледају данас него што ће изгледати сутра.“
Обраћа се „друговима и другарицама“; људима на положају. Зато ће напослетку отићи са програмске шеме? Септембар је 1977: „Кад уђете код лекара преко везе, када вас приме у болницу преко реда, кад добијете лекове који вам не припадају – све је то један вид приватне лекарске праксе.“
Знате сигурно напамет љуту мисао о човеку који је умро преко везе јер је познавао некога у болници.
Осим димњака, на живце му иду кранови и солитери – „наполитанке нових стамбених зграда“ – од којих не види „куће на земљи“. Нестају дрвореди. Препознаје лица срећника што су нашли паркинг.
Шта му привлачи пажњу из политичко-друштвене збиље онога доба?
Чувајте се власти. Мало се чувајте ако је немате, а много више ако је имате
„Ако нема изгледа да ускоро добијете стан, ми вам предлажемо да се нађете на београдској Железничкој станици кад је буду рушили. На бившој земунској станици добили су станове сви који су тога дана чекали воз.“ Новембра 1975. врућа је тема Теразијске чесме. Саопштава да им је на радио стигао предлог да се „убудуће такви и слични споменици граде на точковима како би се чешће и лакше могли селити“.
Не престаје да прати шта се седамдесетих догађа на Новом Београду. Препоручује да га граде на новим, ненасељеним просторима: „Не рушимо то мало старог и славног Београда да бисмо и ту градили нови и анонимни.“
Осетљив је на уличне радове: „На Славији, испред аутобуске станице, скинули су танак слој тротоара, испод кога се појавила наша лепа и добра земља. Откад је нисмо видели!… Биће тужно кад је поново залију асфалтом!“
Заборавља Прокоп?
Никако, Прокоп одјекује у трећој „епизоди“: „Чак је и Железничка станица тиха и мирна, можда чак помало тужна, што ће је из строгог центра преселити чак у Прокоп.“ Зора 12. јула 1975, у којој Радовић не гомила случајно реч чак. Догађаји из свакодневице понекад нас превазиђу и није их лако пренети на папир.
„Гради се све више путева, пруга, мостова и тунела. Путује се све брже. Требало би померити циљеве. Треба одабрати добар пут и путовати полако. Лепши су добри путеви од добрих циљева.“
Опажа да је Београд све већи, Београђани све мањи; да је у некадашњем, малом и приземном Београду било више великих Београђана.
На вест о Крлежиној смрти, најгласније брине: „Отишли су Андрић и Црњански, а сад нам је заувек отишао и Мирослав Крлежа. Све је мање оних којих бисмо се могли плашити и стидети. Шта ће бити са нама?“
Одгледао је емисију о миту и корупцији, питао се кога су морали подмитити на телевизији да уђе у програм.
„Хоће ли скоро тај београдски метро? Многи Београђани су већ под земљом и чекају.“
Понедељак, 10. мај 1982: „Да ли се нешто ради на београдском метроу? Ради се, ради. Отварају се нова радна места и зидају станови за будуће путнике.“
Негде су решења лака, негде сложена. „Лични дохоци скакућу као врапци, а цене скачу као зецови. Ту нешто није у реду. Не каже се ’зецови’ него ’зечеви’.“
Истиче да је радничка класа преузела судбину у своје руке, да се бацила на томболу, лутрију, лото и спортску прогнозу. И да је земљиште у граду скупље и скупље, иако има све више оних који би га платили. У већини београдских позоришта – сумира – добри глумци говоре на сцени, док лоши говоре на састанцима.
Семафори, чијим су светлима обојене корице три издања – последње нуди обраћања од октобра 1978. до новембра 1982 – праве селекцију возача: „до центра стижу одабрани“. Возачима фале гараже? „Таква је логика живота: док немате једно, не може вам недостајати друго.“
Нервирају га ароганција и несмењивост власти, функционери убеђени да су незаменљиви.
Народ?
„Народ није много принципијелан. Он пристаје на сваку верзију бољег живота. Ко је то схватио, нема проблема са народом.“
Ето какву сенку баца Београде, добро јутро на нашу и следеће генерације. Тако је с класицима. Њихов кажипрст окренут је према небу, наш окреће странице и чини да се постидимо.
Извор: Радар
